„Када заувек напусти своје огњиште, човек се више не може везати ни за једно место: овде није свом на своме, а тамо одакле је отишао је странац“, кажу чланови породице која, ма где живела, зна колико је важно да будемо – добри људи
Мостове грађене током стогодишњег мира у прах претвори само један дан рата. Сваки покушај да се осујети мир, долази са безбедне удаљености од попришта сукоба, другим речима, идеја да се ископа дубок и хладан ров, пројектована је из удобности топле собе. Лишени сваке илузије да могу одговорити захтевима дневно – политичких потреба, ови писани редови тако и настају, са јединим циљем да проникну у дубину људске душе, и поред свега, опхрвене снагом опроста и месијанском жељом која стреми помирењу.
Окренут леђима завичају, премда мислима и даље уроњен у његов голобрди крш, бежећи пред стихијом операције „Олуја“, Илија Шекуљица је у бесконачно дугој колони својих сународника и чланова породице, до првог заклона стигао након 18 збеговских дана, духом и телом скрхан у неизвесности избегличког конвоја.
Прешавши на десну обалу реке Дрине, са радошћу и олакшањем прихвата пружену руку спасења. Захвалност коју овај човек осећа за уточиште које му је пружено у безбедној лагодности краљевачког краја, оличена је, час у питомим цртама његовог старачког лица, час у гласу који интонира неким необичним благодетним тоном.
Ма колико на први поглед животна драма Шекуљица делује лако утопива у мноштву других, сличних судбина; она ипак, носи непоновљив печат својствен свим несрећним породицама и као таква, без сваке сумње, вредна је да се забележи.
– Човека када једном отерају са огњишта, ништа га више не везује за неко посебно место. Праћен проклетством које му се попут омче окачи око врата, свугде је странац; овде нисам на своме, тамо нисам међу својима – говори са сетом осамдесетосмогодишњи Илија који је током свог дугогодишњег радног стажа био дописник Политике Експрес и Вечерњих Новости, најпре из Книна, а потом и из Госпића. И упркос чињеници да га је животни позив нераскидиво везивао са друштвом и сложеним односима у њему, неразумевање за све што се догодило и даље је велико.
Наш саговорник присећа се и најтрагичнијег догађаја у избегличкој колони тог крвавог августа, сада већ давне 1995. године:
– Већ смо били дубоко ушли на територију Босне и Херцеговине, сматрало се да смо најопаснију деоницу већ прошли, ти путеви су нам били сугерисани као безбедни од стране хрватских власти посредством радија, а преносило се и усмено, међу народом. Мноштво стараца, жена и деце, на запрежним возилима и тракторима, са нешто најосновнијих животних потрепштина, нису представљали никакву опасност по било кога. У једном тренутку, изнад нас је прелетео авион. Одахнули смо када смо му угледали леђа, међутим, окренувши се, у повратку је на колону испалио ракету ( можда и две) – не сећа се више Илија.
Десет људи из колоне је изгубило животе у овом зверском злочину, а у Илијином сећању ће трајно остати урезана слика једног од избеглих, болом скрханог и неутешног оца који је у том нападу изгубио заувек два малолетна сина. Вео смрти који се надвио над овом несрећном колоном избеглица није их напуштао до последњег дана. Старе и изнемогле, који су губили битку под тежином животног јарма, без могућности да другачије поступе, сахрањивали су покрај пута. Потом су, како нам даље преноси Илија, успели једног сународника да спрече у његовој очајничкој намери да себи одузме живот. Зауставили су га у покушају да активира ручну бомбу. Био је, рекао им је, немоћан да издржи неподношљиву агонију која је задесила све учеснике у њиховој колони.
– Неки људи напросто не могу да издрже такве притиске и ја то могу да разумем – каже Илија и додаје како све време у тој немилој борби за живот, он и његова супруга Ружица, упоредо страхују и за сина Здравка, који је остао непоколебљив у својој одлуци да не напусти Хрватску.
Здравко је, наиме, од 1984. године живео у Ријеци, радећи у Бродоградилишту 3. мај. У изнајмљеном стану остаје током свих година рата, али и у послератним годинама. У Краљево, код већ старих родитеља, долази 2008. године.
– Ријека је ипак била, а и остала, нешто другачија, толерантнија средина, у којој је живот за нас Србе био могућ у току рата. Није да сам живео лагодним и безбрижним животом, али ипак, нисам био приморан да се иселим попут мојих родитеља који су, без избора, напустили наше родно село Ервеник у општини Книн – присећа се Здравко Шекуљица.
Он додаје да је све то време успео да са својим ријечким суграђанима проналази заједнички језик.
– Из града у коме сам 24 године живео и радио. нисам отишао због нарушених друштвених односа, већ ме ја на то приморао тежак материјални положај настао када је моје предузеће, у коме сам остварио највише радног стажа, изгубило трку са тржиштем, па са малом и нередовном платом више нисам могао да опстанем у тој средини.
Став о сложености односа међу народима бивше Југославије, Здравко Шекуљица, без сваке сумње, формира на основу свог богатог личног искуства. Све о чему говори је и сам проживео. Слика која се пред нама постепено ствара због његових живописних сведочења, доста се разликује од оне која нам је немилице сервирана деведесетих година док су ратни сукоби били актуелни.
– Сигуран сам да узрок нетрпељивости међу народима није у њима самима и да сви сукоби узроковани националном, верском или расном мржњом, својим коренима сежу до инстанци које су обичном човеку невидљиве и неразумљиве – опомиње Здравко.
Како другачије, пита се он, објаснити чињеницу да има мноштво пријатеља са обе стране Дрине, од Јадрана до Шумадије, од Ријеке до Краљева?
– Та пријатељства смо стицали и одржали као људи, пре свега, часни и поштени; за то, како се зовеш и које си вере, нико те није ни питао, а потом, онако преко ноћи, баш због тога су проливене реке крви. То не може да осмисли обичан човек, мој комшија, ја, или било ко други из средине у којој сам живео и међу људима које сам упознао.
Јасно је да су се ови храбри и великодушни људи, ма где живели, користили језиком толеранције и разумевања више него било који други и да је њихов дух, оличен помирљивошћу и космополитизмом, расветљавао мрачне сенке надвијене над балканским народима, које су многим генерацијама ускратиле живот достојан човека.
Александар Раковић
