Идентитетско у баштини Немањића – казивање директора Музеја жртава геноцида о државотворности, вери, култури, светосављу или о утројиченом светосавском идентитету Срба
Поводом Краљевдана, свечану беседу у славу Немањића, у Нарoдној библиотеци Стефан Првовенчани казивао је Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, који је истакао да му је указана посебна част и додељена изузетна одговорност да „баш на дан када се сви Срби, посебно православни хришћани, а пре свих Краљевчани, са поносом, захвалношћу и поштовањем присећају и славе великог жупана и краља Стефана Првовенчаног, односно Светог Симона Српског, пред скупом угледника изговори – празничну беседу“. Краљевданску беседу Дејана Ристића објављујемо у целости:
„Дан историјског и молитвеног спомена великог владара уједно је и дан града који у своме називу поносно чува најузвишенију вишевековну краљевску традицију свеколиког српског народа, као и вароши чији житељи бдију над древним и светим средиштем српске Архиепископије и нашег најдуговечнијег крунидбеног места.
Полазећи од уверења да је раздобље Немањића, очаравајуће у својој многострукој величанствености, једно од прворазредно важних и незаобилазних елемената свеукупног идентитета српског народа, определили смо се да вечерас пред вама, свесни наших скромних знања и способности, покушамо да изложимо своје погледе на један, макар за нас, посебно значајан сегмент многоструке баштине Немањића.
О тој, свакако најзначајнијој и најсветијој породици у Срба, у прохујалим деценијама и столећима изговорена су и написана многа ванвременска дела. Нека нам стога буде дозвољено да на тај олтар изаткан од речи и ми скрушено и скромно приложимо нашу вечерашњу празничну беседу посвећену идентитетском у баштини Немањића, односно ођецима немањићке државнотворности, вере, културе и Светосавља у нашем времену.
Драги сународници и пријатељи,
епоха чији смо савременици показује знаке идејне и садржинске исцрпљености, малаксалости и постепеног, али коначног смираја. Многе умне главе међу нама са правом ће претпоставити како сведочимо дуг и болан крај једне епохе која се утапа у океан сопствених недоречености, несавршености, стратешких погрешака и бројних мањкавости.
Истовремено, те исте мудре главе добронамерно ће нас опоменути и на то како сведочимо забрињавајућем крају једне епохе, али и на то да се на историјском хоризонту, истовремено, ни не назире почетак нове. Стиче се утисак да читав свет и целокупна људска врста ступају у нови и још ужи круг својеврсног егзистенцијалног ковитлаца који прети да нас све у потпуности прогута и поништи.
Ми Срби, обремењени бројним изазовима и опасностима, те снажне и убрзане геостратешке промене и те како осећамо и на себи. Као једна од посебно забрињавајућих опасности јавља се питање утемељености и издржљивости савремених идентитета – сложених и прворазредно важних појава које управо у ово наше време показују необичну, изненађујућу и забрињавајућу способност убрзаних и потпуно неочекиваних промена.
Са друге стране, бивајући по свом опредељењу историчар чија је исконска потреба да позива на сећање, целовито и објективно познавање прошлости, осећамо потребу да управо на овај дан и у овом славном краљеименом граду укажемо на једну од, по нашем мишљењу, највећих опасности по наш идентитет.
Наиме, истрајно и темељно примењујући културу заборава, Срби су током претходних деценија и векова успели да из свог заједничког историјског сећања избришу многе знамените личности, догађаје и процесе. Тиме су сами себе, потпуно добровољно, лишили драгоцених и надасве корисних историјских знања и идентитетских искустава која су током бурне националне прошлости можда могла да у одређеној мери допринесу макар и делимичном ублажавању или потпуном избегавању најтрагичнијих сегмената сопствене историје.
С тим у вези, подсетићемо све вас на још једну, по нашем скромном мишљењу, веома забрињавајућу појаву. Показује се да смо управо ми Срби, нажалост, једини јужнословенски народ који је током претходних деценија показао необичну и забрињавајућу способност идентитетске деобе и својеврсног идентитетског круњења. Да будемо потпуно јасни, раздобље које живимо, као и оно коме му је претходило, показало је како само од нас Срба, у поређењу са свим осталим јужнословенским народима, настају потпуно нове етније и, следствено томе, нови етнички идентитети.
Тај вишедеценијски, а у ово наше време све убрзанији и опомињући процес етничког инжењеринга, драматично је раздробио и ослабио српско идентитетско ткиво што је довело до забрињавајућих појава које се огледају у томе да су некадашња снажна изворишта српства у необично кратком временском периоду постала ратоборна средишта негирања, поништавања и отвореног протеривања аутентичног и историјског српског идентитета у свим његовим најзначајнијим појавним облицима – етничком, верском, језичком, историјском, традицијском, обичајном…
Стога се пред све нас поставља основно питање које у самој својој суштини подразумева неопходност за целовитом и мултиперспективном анализом савременог српског идентитета у свој његовој свеукупности, као и савремени степен његовог историјског утемељења.
Другим речима, у контексту основне теме наше вечерашње беседе која се односи на идентитетско у баштини Немањића, желимо да пред свима вама, управо у навечерје овог празничног и светог дана, подастремо наш снажан лични доживљај прворазредног значаја идентитетског наслеђа свеколике немањићке епохе наше многостолетне прошлости.
Та два величанствена столећа наше прошлости, хронолошки омеђена другом половином 12. и трећом четвртином 14. века, изнедрила су, захваљујући светим Немањићима, као и изузетним историјским личностима проистеклим из српске цркве и властеле тога времена, саме врхунце средњовековне српске државности, духовности, културе, уметности, писмености…
Државотворци, законодавци, државници, војсковође, дипломате, градитељи, задужбинари, писци, свети Немањићи уткали су у саме темеље нашег свеколиког идентитета свевремене вредности и идеале који чак и толико векова након смрти последњег од њих представљају детерминишуће карактеристике и особености припадника српског народа.
Усудили бисмо се, стога, да пред све вас вечерас предочимо наш снажан утисак да је први и свакако један од најзначајнијих елемената идентитетског у баштини Немањића управо њихова државотворност.
Иако повесница српског народа јасно препознаје и вреднује поједине елементе државности и у преднемањићко доба, са пуним правом се може закључити како су управо мудри и богоугодни припадници прве и најславније српске светородне династије успоставили и дефинисали саме основе српске државности током читавог средњовековног раздобља, али и кроз столећа која су уследила све до наших дана.
Постепено, истрајно и доследно преображавајући једну у мноштву незнатних полуаутономних области унутар моћног Ромејског царства у независну државу у њеном пуном капацитету, наши славни велики жупани, моћни краљеви и богом изабрани цареви током двовековног постојања династије уздигли су малу Рашку у моћну и снажну Србију.
Мудром и промишљеном државничком политиком и законодавном делатношћу они су успоставили основне државне оквире који су омогућили неопходан развој и коначно дефинисање српског идентитета.
Унутар тих снажних државних оквира који су се налазили на простору вечног сусретања и трагичног сукобљавања источног и западног хришћанства, али и цивилизација, култура, различитих и често супротстављених поимања света, зараћених овоземаљских сила и традиција, свети Немањићи су се мудро и исправно определили за Исток као извориште истинске хришћанске духовности.
Тиме су Срби стекли још једну многовековну и трајну идентитетску карактеристику која подразумева источно хришћанство као њихово основно верско опредељење.
И управо захваљујући томе што су се неколики међу светим Немањићима, упркос реалних изазова и опасности које су претиле идентитетском нестајању и потирању сопственог народа, исправно определили да свој ум и душу дарују Истоку, отвореност и пријемчивост православног хришћанства за Другог допринело је томе да се у потоњим вековима унутар српског етничког идентитета нађу и римокатолици, муслимани, Јевреји и други…
Лишена потребе и способности за верску искључивост, Србија је у доба Немањића постала истинско мултиетничко и мултиконфесионално средиште Балканског полуострва. На српском владарском двору, у српским градовима и у српским земљама средњега века слободно су живели православни или Риму одани хришћани, као и они који су припадали древној јудејској, а доцније и мухамеданској вери.
И ту драгоцену свевремену вредност и прогресивно историјско искуство управо су Немањићи трајно унели у наш национални идентитет оплемењујући га ониме што се у нововековном раздобљу препознавало под појмом пијемонтизма.
Успоставивши државне и духовне идентитетске оквире своје моћне државе, немањићки владари уздигли су наш идентитет на још виши ниво својим бројним задужбинским градитељским подухватима и подвизима, као и пребогатом писаном заоставштином која представља непресахло извориште исконске мудрости.
Градећи свете храмове и олтаре Господње за вечност, а не за себе, велики жупани, краљеви и цареви из светог рода Немањића унели су у наш идентитет нестварну и ванвременску узвишеност и непатворену лепоту Жиче, Хиландара, Студенице, Милешеве, Сопоћана, Светог Ахилија, Грачанице, Бањске, Богородице Љевишке, Високих Дечана, Светих Архангела и многих других дивних и Господу угодних молитвених места.
Осим задужбина у камену, из светог и светлог немањићког раздобља баштинимо и предрагоцену нематеријалну баштину која обухвата српски језик и наше национално ћириличко писмо у њиховим основним карактеристикама. Житија, повеље, правни акти и књижевни састави различитих облика представљају једну од најзначајнијих и трајних задужбина светих Немањића која се преноси из генерације у генерацију, са оца на сина, кроз време и простор…
На овом месту бисмо посебно желели да нагласимо то како су, на тај начин, велики жупан Стефан Немања и његови славни потомци у саме темеље српског идентитета поставили државу, веру и културу.
Везујући оно што чине и стварају за Небеса, а не за земљу, они су утројичили наш идентитет на начин који се већ столећима одупире вековима, изазовима, опасностима и људским слабостима.
Дозволите нам, драги пријатељи, да управо на овом месту, вреднујући културу као један од основних елемената нашег утројиченог националног идентитета, искажемо сопствено виђење те фундаментално важне области за свеукупан опстанак нашег народа.
Култура јесте управо оно што представља резултат стваралачког прегнућа појединца, групе или читаве заједнице у конкретном историјском периоду и као таква је суштински важна за континуиран и равномеран развој сваког друштва. Њено непрепознавање као такве представља највећу могућу грешку коју себи, чини нам се, више не смемо да дозволимо.
Култура је свеобухватна. Она надилази сваку границу коју човек може да успостави. Култура је свеприсутна, разнородна и динамична.
Култура је слобода. Слобода стваралачког чина, изражавања и очувања различитих идентитета.
Култура је богатство које се манифестује управо у различитостима. Она премошћава и превазилази разлике вешто их инкорпорирајући у својеврстан мозаик који сведочи о богатству људског духа и стваралачком прегнућу појединца, групе или, пак, читаве заједнице. Управо стога култура не може да се у пуној мери развија у друштвима која су клаустрофобична, недовољно демократична и ограничена бројним вештачким лимитима. Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења.
Браћо и сестру у духу,
подсетимо се изнова и тога да су људи одувек били и митотворци. Ми смо створења која упорно трагају за смислом. Стога ни мало не треба да нас чуди то што је онострано одувек било део људског искуства. Ми тежимо за тренуцима заноса. Имагинација и истина, нестварно и стварно, одувек су биле ознаке за мит, за традиционалне приче о јунацима и божанствима.
Митско мишљење и пракса помогли су људима да се, поред осталог, суоче са могућношћу умирања и ништавила, да свом животу дају пуни смисао и да кроз све то прођу са одређеним степеном прихватања.
Логос нам, је, са друге стране, умногоме променио живот набоље, али нам није донео и потпуни, а очекивани и прижељкивани тријумф. Иако смо, као врста, током претходних епоха несумњиво напредовали у материјалном смислу, може се казати и то како, истовремено, нисмо остварили никакав суштински помак.
Неко ће можда доћи и до исправног закључка да смо због нашег потискивања митског чак, можда, донекле и назадовали. Упркос свим техничко-технолошким достигнућима и континуираном обогаћивању наших знања и вештина ми и даље чезнемо за тиме да пређемо на ,,ону другу страну” својих непосредних околности и да крочимо у то целовито историјско време, у тај снажни облик постојања који нам пружа осећај потпуне испуњености.
Стога нам ваља посебно нагласити и то како мит никако није и не може бити лажан. Он у себи увек садржи одређени степен историчности који временом бива надограђен имагинарним. Митови су нам вишеструко потребни. Њих треба добро познавати и љубоморно их чувати.
Мит је прожет етичким и духовним. Њему се, стога, не може прићи у искључиво профаном амбијенту.
Мит обитава у имагинарном.
Мит је, дакле, истинит, јер је делотворан, а не зато што нам указује на чињенице и историјску истину. Он је нашим давним прецима представљао путоказ о томе шта треба да чине како би постали целовите личности.
Мит је увек наметао делање.
Мит не преноси чињенице и податке, већ је, првенствено, упутство за понашање. Његова ,,истинаʼʼ биће откривена искључиво тада када се мит примени у пракси – у облику обреда или етичког система. Уколико се посматра искључиво како интелектуална хипотеза, мит постаје далек и неуверљив.
Стога нам је посебно важно да овим поводом укажемо и на митско-традицијску баштину Немањића која се на најлепши и најкреативнији начин надовезује на историјску заоставштину прве српске светородне владарске породице. О том предрагоценом преплитању историјског и митског, етичког и ванвременског у баштини Немањића, могуће је говорити и сведочити до у бескрај.
Са друге стране, још од епохе античке грчке цивилизације и културе дошло је до постепеног, али зато трајног унапређивања онога што су древни Грци називали логос, односно логичан, прагматичан и искључиво рационалан начин мишљења.
Логос је потпуно другачији од митског мишљења. За разлику од мита, логос нужно мора да се у потпуности подудара са (историјским) чињеницама.
Насупрот миту, логос је прагматичан.
Међутим, и мит и логос имају своја ограничења. И управо у томе лежи њихова свевремена вредност и функција. Једно без другог не може. Мит не може без логоса и обратно.
И док је миту неопходно емотивно учешће или нека врста обредне радње да би уопште имао смисла, дотле логос покушава да открије истину помоћу брижљивог испитивања на начин који је прихватљив једино критичкој интелигенцији. То стално преплитање и надопуњавање логоса и мита представља драгоцену и узбудљиву константу људске историје и нашег свеукупног постојања.
Стога, у контексту основне теме наше празничне беседе која се односи на идентитетско у баштини Немањића ваља нам нагласити и то како смо ми Срби, са правом одбијајући да се определимо између историјског и митског, омогућили себи да своје историјско трајање и свеукупан идентитет успоставимо на здравим и стваралачким основама. Управо зато се наша прошлост и идентитет показују као својеврсна и јединствена историјско-митско-традицијска плетеница која у себи садржи детерминишуће елементе истинских и ванвременских идеала и принципа којима ми Срби вековима остајемо одани упркос страдањима и патњи незамисливих размера, али и родољубљу и хероизму достојних највећих јунака у свеколикој повесници људског рода.
И баш зато, призивајући у своје мисли у ово празнично навечерје задивљујуће и моћне силуете пирга Светог Саве И Српског унутар комплекса древне и свете Архиепископије и Дома Спасовог у Жичи које, по само наизглед нестварном доживљају академика Горана Петровића, једног од најзначајнијих савремених књижевних стваралаца на читавом српском етничком простору, красе четири никејска прозора, нека нам не буде замерено што ћемо кроз ту пишчеву имагинацију дубоко утемељену у стварној прошлости нашег немањићког раздобља покушати да из још једног, овога пута традицијског угла, приступимо Светосављу – још једном драгоценом елементу идентитетског у баштини Немањића.
Присетимо се, на час, ,,Опсаде цркве Светог Спасаʼʼ из које сазнајемо и то да нам је управо наш отац, архиепископ Свети Сава И Српски, на самом врху свог жичког пирга као својеврсне свевременске осматрачнице и светионика, оставио четири никејска прозора кроз које можемо видети оно све како јесте, оно што је било и оно што ће се тек збити, као и оно што се нашем очињем виду само наизглед чини удаљеним и далеким.
Учећи нас, по виђењу великог књижевника, способностима да истовремено посматрамо време прошло и оно будуће, као и најудаљенија пространства, Свети Сава И Српски, тај истински отац наше српске нације, заветовао је нас Србе да деламо промишљено и мудро, одлучно и снажно. Показујући нам стазу истинског и потпуног спасења најсветији међу свим Немањићима оставио нам је путоказ достојанственог хода кроз време и епохе.
У столећима која су уследила његовој овоземаљској кончини, личност Светог Саве И Српског постала је инспирација књижевницима, песницима, скулпторима, сликарима и многим другим његовим сународницима…
Сваки наш покушај да се са временске дистанце од безмало осам векова у односу на време када је Свети ходио земљом изнова проговори о Сави са собом носи и велики ризик од понављања оног већ одавно написаног или изреченог о личности коју са правом називамо истинским оцем нације, утемељивачем националне цркве, духовности, законодавства, културе, уметности, архитектуре…
Стога и данас, сваки пут када након непуних осамсто година од дана његовог часног упокојења изговоримо реч ,,Сава”, мислимо искључиво на њега.
У овоземаљском обличју рођен под именом Растко, а у оном духовном, судбинском и вечном назван Савом, по узору на Светог Саву Освећеног, Анин и Немањин млађи син, од Господа измољен родитељском љубављу и усрдном молитвом, корачао је кроз живот без пута, а пут се његовим стопама стварао.
Архиепископ Свети Сава И Српски, утемељивач наше цркве, а тако га треба називати како бисмо га разликовали од његових часних и достојних наследника на духовном престолу Србије који су, следећи његовим стопама, понели то дивно име Сава, читавим бићем уткао је себе у многовековно битисање његовог српског народа и у сваку пору српског идентитета, својим делима стварајући вечни путоказ ка оном непролазном и апсолутном у доброти, племенитости и љубави.
Но, изнова се вративши тој јединственој, људским умом несавладивој личности Светог Саве И Српског, чини нам се да се вреди осврнути и на ођеке тог уистину боголиког бића које је у вековима који су следили његовој часној и тихој земаљској кончини, до које је дошло давне 1236. године, представљало подстрек и инспирацију многим његовим великим саплеменицима.
Уснувши у Господу пре непуних осам стотина година, архиепископ Свети Сава И Српски пројавио се у многовековном сећању својих духовних потомака и отелотворио у пребогатој народној традицији, митологији, бајкама, легендама, баснама и поукама.
Оставивши нам свој дивни овоземаљски лик у јединственом Светитељевом фреско-портрету који и данас краси унутрашњост Дома Спасовог у Милешеви, Сава И је, смртним часом ступивши у вечност, себе уткао и у речи изаткане у стихове, риме, али и у ноте, гласове, боју, дрво и камен…
Стога се још једном подсетимо тога да је у столећима која су следила његовој овоземаљској кончини, личност Светог Саве И Српског постала непресушна инспирација многој његовој духовној деци и саплеменицима.
И сваком речју, гласом, и нотом, обличјем њему посвећеном или њиме надахнутом, ми изнова пред собом видимо Светог који нас благим погледом својих небоплавих очију посматра са зида милешевског храма. Тај благи, охрабрујући, али и опомињући поглед Светог проналазимо у делима бројних, и то не само српских стваралаца који су у претходним вековима инспирацију за оно што је вечно, непролазно и безвремено проналазили у делима првог српског архиепископа.
Читавим својим богословским делом Свети Сава И Српски је међ’ своје савременике и духовна чеда која ће тек следити његовим стопама садио семе племенитости, човекољубља, христоликости, као и слободе, родољубља, непокора и отпора сваком облику неправде…
Његове речи, записане у повељама, типицима, Законоправилу, бројним богонадахнутим поукама, у натписима на које наилазимо на храмовним зидовима, на најлепши могући начин преточене су у бројна уметничка и научна дела која су надахњивала и која сада кураже нас, његове духовне потомке.
Мудро, са смирењем достојним светитеља какав је сам био и у вечности остао, Свети Сава И Српски је у Перивоју Пресвете Богородице на Светој Гори Атонској у земљу положио часно семе непрекинуте молитве, тело свога светог родитеља и владара одакле је оно у потоњим вековима преношено бескрајним пространствима којима су ходили његови духовни потомци и саплеменици.
То мајушно, али зато нетрулежно семе светосавља и данас доноси плодове у свему оном часном, племенитом и богонадахнутом. Из њега је током прохујалих столећа изникло све оно што нас истински чини Србима, достојним наследницима Светог.
Изнова узносећи своје молитве Светом, на дан часног уснућа у Господу његовог брата и нашег светог првовенчаног краља Стефана, ускликнимо с љубављу, поштовањем и захвалношћу Сави И Српском, светом и великом пастиру народа српског, али и свих оних који су спремни да ходе стазом у вечност коју нам је он својим делима створио.
Драги саплеменици,
препознајући и указујући на снажне државотворне, духовне и културне елементе идентитетског у баштини светих Немањића, оплемењене и заокружене светосављем, осећамо потребу да се, приводећи крају ову своју празничну беседу, осврнемо и на утисак појединаца да је историја стални процес потирања прошлог јер развој нечег новог неумитно намеће уништење онога што му је претходило.
Но, да ли је то заиста тако?
Уверени смо у то да нам најцеловитији, најтрајнији и најисправнији одговор на то питање управо даје свевременост идентитетског у баштини светих Немањића, а под тиме подразумевамо државотворност, веру, културу и светосавље, чијем смо историјском и молитвеном спомену посветили ово празнично навечерје.
Коначно, у том духу испуњеном светосавским опредељењем, вас, наше миле саплеменике, окупљене поводом Краљевдана, стога молимо да нашу вечерашњу празничну беседу примите као скромно уздарје испуњено истинским поштовањем, захвалношћу и љубављу“ – поручио је на крају Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.
У уметничком делу програма учествовао је Иван Трајковић, појац епископа жичког Јустина.
фотографије Иван Спасојевић
