У првом тексту серијала Тачке сусрета – када се и како ослобађамо предрасуда разговарали смо с младима из Србије и Босне и Херцеговине шта им је лично помогло да се ослободе међуетничких предрасуда
Алекса Миловановић, деветнаестогодишњи студент примијењене математике у Новом Саду из Краљева, током свог одрастања слушао је да су Босанци и Херцеговци неспретан народ граничне црте функционалне интелигенције. Вероватно знају само за аргументовану расправу је ли бурек или сирница. На крају, они су само Срби/Српкиње које чекамо да нам се коначно припоје. Амина Магода, двадесеттрогодишња студентица књижевности народа Босне и Херцеговине и босанског, хрватског, српског језика из Сарајева, наводи да су ставови које је слушала током одрастања о Србима углавном имали негативан преџнак. Не могу издвојити упечатљиве предрасуде из тог периода, али имам осјећај као да се подразумијевало неповјерење и негативна слика о српском народу. У најближем окружењу Маше Вукобратов, двадесетједногодишње студентице Факултета организационих наука у Београду, такођер из Краљева, не прича се толико о Босни и Босанцима. Годинама нису на Евровизији, па их чак ни у том контексту не помињемо, хаха. Код куће се Босна помињала једино кроз бањалучке ћевапе и сарајевску кафу и у школи, такође, не памтим да се претерано помињало.
Држи Турчина (Бошњака) под столом у врећи, другог за столом и храни га – исто ти мисле
Слађан Томић, двадесетшестогодишњи новинар Буке, током одрастања се наслушао разних стереотипа. Од тога да су Срби геноцидаши, да им је крв прљава, да су рођени да убијају, до тога да су многи спашавали своје комшије у рату, да су најбољи домаћини. Као дијете, од једне даљње рођакиње је чуо Држи Турчина (Бошњака) под столом у врећи, другог за столом и храни га – исто ти мисле. Колико су предрасуде неинвентивне и како је само питање времена коме ће се прилијепити потврђује и Слађанов примјер. Када је с Пала дошао у Сарајево да студира, исту је ствар чуо од блиског друга. Само се овај пут под столом није држао Бошњак него Србин. Једном ми је пришао господин док сам чекао сниматеља испред једне кантоналне институције и мислећи да сам Бошњак рекао – Срби су нечисте крви јер их родитељи зачињу док су у хараму, под дејством алкохола.
Ивана Крстановић, тридесетједногодишња професорица енглеског језика, лекторица и новинарка, одрасла је у Томиславграду, национално-религијски хомогеној, већински хрватској односно католичкој средини. Од бројних стереотипа и предрасуда, Ивани се данас знаковитијом чини шутња о томе због чега су и под којим околностима неки од „других“ и „другачијих“ нестали из Томиславграда. Пуно се више причало о томе због чега и под којим су околностима у наш крај дошле избјеглице из других крајева, опет претежно хрватско-католичке припадности. Пратећи свјесније медије, али и разговоре око себе, у својој средини, све више је примјећивала да већину Бошњака и Хрвата повезује доминантно негативно мишљење о Србима као главним кривцима за рат и насиље. Такав став био је прожет неријетко стереотипима и предрасудама о Србима као окрутним, насилним, непоправљивим националистима… Нетко их је преузимао непромишљено из медија, нетко је потврду за њих налазио у властитим ратним страдањима и траумама.
Стереотипи настали на подлози ратних дешавања деведесетих
Опћа и национална енциклопедија предрасуде дефинира као донесен суд или мишљење о нечему што се довољно не познаје нити се темељито и критички проучило. Наша саговорница Амина Магода свјесна је да бројне предрасуде које су њени вршњаци испољавали према Србима још у основној школи нису могли сами да створе, што значи да бројне предрасуде чујемо у властитој породици од најближих. Тако предрасуде циркулирају из генерације у генерацију док се неко не одважи да их критички сагледа. Није само породица одговорна за циркулирање најразличитијих предрасуда. Магода истиче да је, у меланжу друштвено-политичких збивања, балканско окружење постало котловница предрасуда и (ауто)стереотипа. Јасно јој је да су стереотипи углавном настали на подлози ратних дешавања деведесетих, па се тако појединцу приписују негативне карактеристике скупине одговорне за ратне злочине, зато што припада истој етнонационалној групи. Како сам одрастала, такво гледиште се око мене све више разводњавало. Но, стварање социјалне дистанце наставља се путем популарне културе, а дијелом и образовања, гђе се, примјерице, језик користи као средство националног декларисања.
Непогрешиви и омаловажавани
Предрасуде, дакле, чујемо и у ширем окружењу: школи, улици, званичној политици, а, како истиче Маша Вукобратов, и у медијима. Ту бих највише издвојила телевизију и део Тњиттера, оно што сам највише слушала и читала јесте како се у Сребреници није десио геноцид, величање Срба и Ратка Младића. Алекса Миловановић предрасуде које је чуо тумачи као апсолутно неосноване и превише генерализоване. Делом преузет доминантни модел патријархата прављења врхунске и непогрешиве фигуре, а истовремено омаловажавање осталих актера.
Амина Магода с једне стране разумије револт људи који су преживјели ратне догађаје деведесетих, али, с друге стране, генерализација у тој мјери јој је несувисла. Сваки је стереотип заснован на генерализацији, а резултира сегрегацијом, нарочито у простору гђе коегзистирају различити културолошки модели. Узимање стереотипа као чињеница је и амбициозно и неувјерљиво. Слађану Томићу је некада било тешко слушати предрасуде. Помишљао сам да се селим ван БиХ, али жеља за промјеном ме је задржала. Данас такве коментаре, након улагања у себе, образовања, знам да окарактеришем нецивилизацијским и примитивним и тако се и односим према њима. Некада немам ни проблем некоме рећи да је примитиван. Јер не треба мене да буде стид због туђег незнања и ормара.
Ослобађање предрасуда је комплексан процес
Слађан Томић сматра да је ослобађање предрасуда комплексан процес. Списак ствари који је њему помогао је дуг. Искуство, знање, лудост да причам и са селефијама и са четницима и са свима онима који подстрекују радикализацију и поларизацију. Амина Магода сматра да предрасуде никада нису ни постале дио њеног хабитуса, но не може рећи да није постојао процес одучавања од онога што је „научила“ током одрастања. Будући да се предрасуде и арбитрарни судови могу укоријенити толико да постану дио традиције, сматрам да управо на „одучавању“ почива деконструкција етнонационалног наратива и хисторијског ревизионизма. Алекса Миловановић је потпуно искрен, па истиче да нема неки завидан развој на том пољу, али у већини случајева либералнији поглед на психолошке атрибуте друштва утиче на његову перцепцију предрасуда.
Сусрет и пријатељско лице
Ивана Крстановић сматра да без свакодневног дотицаја с другима, дијељења животне свакодневице, незнање о другима чини нас неуспоредиво рањивијим за предрасуде и стереотипе.
Сусрет је најбољи лијек против стереотипа и предрасуда. Пријатељско лице! Због тога сам сретна што сам се због студија преселила управо у Сарајево које је национално-религијски неуспоредиво разноликије од мог родног краја. Кроз бројна пријатељства пуно сам научила о обичајима људи другачије националне и религијске припадности. Усвојена знања прожета пријатељством постала су мој лични штит против стереотипа и предрасуда. Кроз различите мировне пројекте упознала сам се подробније с начином настанка, врстама и разорношћу стереотипа и предрасуда за свако друштво, али сам уједно добила и пригоду помагати младима, прије свега основношколцима, да не буду жртве стереотипа и предрасуда. Рад на себи повезао се и прелио у рад с другима, што је изузетно искуство.
Интеркултурални монолог прекодирати у дијалог
Маша Вукобратов сматра да оно што свако може да уради за себе јесте да се труди да не генерализује и да не ставља другима етикете. То јесте тешко, али верује да свако од нас то може да уради, ако не због већег добра, онда може да се пође од себе/нас. Срби су оваки и онакви, ако верујеш да таква изјава није истинита и није примењива на већину, онда то функционише и у другом смеру. Добра пракса јесу и размене. Како ја волим да кажем – култура се упознаје кроз људе. Амина Магода се пита да ли већина младих заиста жели да превазиђе предрасуде. Било би одлично да је тако, јер млади имају могућност направити одмак од мрзилачких идеологија које производе они који су огрезли у диференцијацији. За њу је најважније интеркултурални монолог прекодирати у дијалог. Ипак сматра да наведене солуције, упркос важности, постају клише. На примјер, увјерени смо да је рат примитиван, деструктиван и пагански чин, но и даље га препознајемо као стварност нашег времена. Човјечанство је затомљено у непрекидном, крвавом циклусу у којем један рат узрокује други, а сваки оставља рану која не зацјељује деценијама. Толико смо пута рекли никад више након логора, прогона и убијања, но изговарајући то, претходна је гробница неумољиво остављала талог будућој.
Сама прича о стереотипима је стереотип
Национализам је за ову нашу саговорницу у теорији баналан, чак и апсурдан, а у пракси – леталан. Егзактни подаци говоре да је направио више штете него користи. Но, плашим се да је сама прича о стереотипима постала стереотипна. Преостаје нам једино да се градуално лишавамо таквих концепата. Прије него што то покушамо учинити, требало би виђети је ли такво што икада и игђе могуће. Алекса Миловановић као начин борбе против предрасуда види заједничке активности у којима би се сарадња представила нормализованом, а сам ниво толеранције на промјене високо побољшао.
Слађан Томић истиче да путовање, дружење, неформално образовање… могу учинити оно што би требало да раде родитељи, политичари, образовни систем. Како смо сиромашна земља, остаје само нада да ће политичари почети да руше невидљиве баријере јер ће и они ускоро бити у великом проблему. Њихове велике, и у већини, не свим случајевима, незарађене плате неће им имати ко зарадити. Ивана Крстановић, с обзиром на све своје досадашње искуство, сматра да би се у нашем друштву сви кључни друштвено-политички актери – породица, образовне структуре, вјерске заједнице, медији… – под хитно морали окренути борби против стереотипа и предрасуда јер из њих буја говор мржње, искре из којих прије или касније плане насиље које прво искључује а потом и елиминира друге и другачије. Притом би кључан морао бити одгој за емпатију, способност да свијет проматрамо и доживљавамо из перспективе другог који је, онкрај свих националних, религијских, политичких… разлика, прије свега и напосљетку наш брат, наша сестра у људскости.
Шта је твоје искуство и мишљење?
Посматрати људе искључиво кроз призму предрасуда је свакако лакши и једноставнији начин. Не мораш да мислиш својом главом него само усвојиш сервирану слику о некоме. Посљедице су пак далекосежне и погубне.
Због предрасуда, између осталог, се људи плаше једни других, не срећу се, не сарађују и не живе као сусједи него као непријатељи. Од тог непријатељства, они који највише инсистирају на мржњи и пођелама – политичари – имају и конкретну материјалну корист. За разобличавање предрасуда је потребна мотивација, снага, знање, често храброст. Мјеста одакле би млади могли да црпе енергију – образовни и политички систем – испражњена је и суха каљужа. Препуштени су сами себи да у мору мржње: породичне, вршњачке, медијске, религијске, политичке, пронађу властите разлоге да људе посматрају првенствено као људе.
Анес Осмић
Овај текст првобитно је објављен на порталу Карике.ба
