Занимљиво је да су, у најужем комшилуку у Шумарицама, у пречнику од стотинак метара заједно одрастала, дружила се и такмичила четворица успешних бициклиста
Живописно место Шумарице десетак километара удаљено је од Краљева. Када је спорт у питању, познато је по фудбалском клубу „Шумадија“ и бициклистима који су дуго водили „друмске битке“ са највећим асовима овог двоточкашког спорта. Један од тих асова је Драган Јелић (70). Бивши ас – сада чио пензионер.
– Почео сам као пионир са непуних петнаест година. Било је то у Бициклистилом клубу „Металац“. Наравно, најпре сам морао да прођем кроз млађе категорије и прва права трка била је „Ужичка република“, на којој сам на прави начин осетио драж овог спорта – присећа се Драган Јелић.
Напредовао је, из дана у дан, тада млађани Јелић и убрзо се обрео међу старијим возачима. Таленат није промакао истанчаном укусу људи који су водили српски и југоловенски бициклизам.
– Као јуниор био сам у прилици да неколико пута „крпим“ сениорски састав када их није било довољно. Са њима сам раме уз раме возио и стекао драгоцено искуство. Кажу да нисам разочарао.
Прву сениорску трку Драган је имао са непуних седамнаест година. Касније су уследила такмичења широм тадашње Југославије. И он је, као већина спортиста, у осталим гранама имао идоле.
– То је, пре свега, био Радош Чубрић који је био и тренер у клубу. Он је био велика помоћ и саветник како треба возити у појединим моментима трке. Све сам упијао, али и сам исправљао грешке уколико их је било у појединим етапама.
Драган је био возач који није штедео себе, али је поштовао противнике. Било је током каријере, која је трајала деценију и по, великих успеха, али један је посебно издвојио:
– Далеке 1970. године био сам првак Србије на трци у Нишу, а после месец дана отишао сам за Пулу. Сам, бициклом, јер тада у општини нису имали пара да пође комплетна екипа или бар још неко од такмичара. Ја сам се једино плашио да ме не издају гуме, јер са таквим дефектом отпадаш из конкуренције. На срећу, све је било у реду и ја сам победио – са одушевљењем прича Драган.
НАГРАДА КАО КУЋА
Увек се сетим трке „Кроз Поморавље“ 1970. године. Била је то међународна трка на којој су учествовали бициклисти из пет земаља. Био сам четврти, а новчана награда је била заиста велика. Одмах сам све уложио у материјал и започео да градим кућу.
Било је још трка које се памте, али је континуитет успеха прекинуо одлазак на служење војног рока. Истина, и тамо је тренирао. У сећању је остала Балканијада која је организована на аутодрому Берановац.
Током такмичења био је у друштву великих асова. То другарство траје и сада. То се најбоље видело на свечаности која је у Краљеву организована поводом рођендана Радоша Чубрића. Посебно се обрадовао када је у сали угледао бивше репрезентативце Ласла Павлика и Танасија Кувељу.
Занимљиво је да су, у најужем комшилуку у Шумарицама, у пречнику од стотинак метара заједно одрастала, дружила се и такмичила четворица успешних бициклиста. Поред Драгана био је то његов брат од стрица Слободан и двојица Ђуковића, Јездимир и Славољуб.
– Нажалост мој брат и обојица Ђуковића више нису међу нама, али остала је лепа успомена на наша дружења. Ми смо, својевремено, по угледу на велике градове организовали трке на кружној стази око нашег села. Биле су добро посећене, узбудљиве, праве такмичарске. Лепе су то биле успомене којих се радо сећам.
Шумарице су постале познате по бициклистима. Хоће ли и даље тако бити?
– Како сада стоје ствари – сигурно неће. Млади се све мање интересују за било који спорт. Имају они, вероватно, преча посла. Видим да због такве неагилности једва функционише и фудбалски клуб који је, такође, својевремено био у центру пажње. Али, ваљда ће једног дана све доћи на своје место – оптимиста је Драган Јелић који са својом породицом живи и ужива недалеко од леве обале Западне Мораве.
Столе ПЕТКОВИЋ
