Историјска бура Другог светског рата послала га је у изгнанство, из ког се никад није вратио, иако је то, како сведоче његови наследници, жарко желео
Краљ Петар II Карађорђевић није имао лак живот. Као дете од 11 година остао је без оца, а онда је – препуштен да сам носи тешко бреме постао краљ државе чије темеље је уздрмала смрт њеног творца, витешког краља Александра Првог. Од најранијих дана он јесте припреман за одговоран позив који га је чекао – да буде слуга свог народа и своје отаџбине, али историјска бура Другог светског рата послала га је у изгнанство, из ког се никад није вратио, иако је то, како сведоче његови наследници, жарко желео.
После напада Немачке и њених савезника 1941. година на Краљевину Југославију, био је приморан да напусти своју отаџбину и придружи се свим осталим шефовима окупираних држава Европе у Лондону.
„Током тог невољног изгнанства, апеловао је на све лидере света да подрже борбу храбрих људи Југославије против сила Осовине, али је такође стално покушавао да се врати у земљу и буде са својим народом. Тешко ми је кад се сетим колико је чезнуо за својом отаџбином. Након доба Краљевине, на његов лик и дело су бачене бројне лажи и неистине, које су најзад почеле да се скидају. Јер истина, ма колико била скривана и потискивана, увек изађе на видело. А борба за истину, тежња за њеним откривањем, увек је праведна и исправна, јер истина је један од најважнијих темеља на којима почива наше друштво и наша цивилизација“, у предговору за књигу „Краљ Петар II Карађорђевић (1923 – 1970)“ пише престолонаследник Александар Карађорђевић.
Ову књигу написао је лични секретар краља Петра II, официр краљевске југословенске војске, Момчило Вуковић – Бирчанин.
Према појашњењу аутора, поменута књига која је недавно промовисана и у Краљеву – наставак је раније објављене књиге истог аутора „Краљ Александар I Карађорђевић (1888 – 1934). Обе обухватају: историјски период од доласка краља Петра I на престо Србије, па преко Балканског и И светског рата, владавину прво регента, а затим краља Александра I, доба Намесништва за време непунолетног краља Петра II, његову владавину и страдање за време и после ИИ светског рата, све до трагичне смрти 3. новембра 1970. године.
Момчило Вуковић Бирчанин у књизи наводи да је краља Петра II упознао још када је био дечко за време своје службе у Коњичкој бригади Краљеве гарде од 1932. до 1935. године: „После мог преласка у ваздухопловство, приватни склоп породичниходноса довео ме је у круг његових школкских другова. После рата био сам, до скоро друге половине 1948. године, његов приватни секретар. То познанство се развило кроз бројне сусрете при његовим посетама и прерасло је у лично пријатељство. Ово пријатељство је учинило да сам могао да спознам и дубља његова осећања у интимном куту душе. Доба његовог живота представља најтежи период четрдесетвековне историјске постојаности света, непосредно пред рат, затим за време ИИ светског рата и на крају, периода изгнаничког страдања целе једне генерације. Сви могући материјали тајних архива, до сада објављени (а све још није објављено) указују на страховиту слику историјских збивања, да ће се генерације и генерације питати, како је то све било и зашто је тако било. Прикупљање грађе, више од четврт века, на енглеском, француском, немачком, италијанском и руском језику, омогућило ми је да, студијом овог трагичног периода за светску историју, покушам да дам документовану контуру, као основу за даље и дубље студије“, оставио је своја подсећања Момчило Вуковић Бирчанин.
Његова монографија о последњем југословенском краљу „Краљ Петар II Карађорђевић (1923-1970)“ у Краљеву је представљена у организацији историјских архива из Србије, Историјског архива Републике Српске и Архива Српске православне цркве.
Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, подсетио је на промоцији да је краљ Петар II Карађорђевић врло кратко био краљ, а потом цео свој живот провео у изгнанству и да монографија насталу из пера секретара краља Петра Другог, на непосредан начин говори о животу последњег југословенског краља.
Петар Други Карађорђевић је неправедно запостављена историјска личност, каже Марковић, оцењујући да је због тога ова монографија још важнија, јер из пера краљевог личног секретара можемо сазнати шта се дешавало са чукунунук вожда Карађорђа после његовог изгнанства из Југославије:
– Видећемо на једном месту чак и о томе шта се десило са архивама генерала Драгољуба Драже Михајловића, јер је краљ у току свог живота сачувао сва писма која је од ђенерала Југословенске војске у отаџбини добио. Како нам каже Момчило Вуковић Бирчанин у овој књизи, краљ је на тај начин „похранио“ једну библиотеку Америци и ми смо на путу да пронађемо ту грађу мислим, а лично мислим да ће ова књига бити један диван путоказ
Некако смо сви желели у овом посли да учествујемо, обзиром на то да је у питању грађа која никада није објављивана, каже за портал Круг Весна Милојевић, директорка Историјског архива у Краљеву:
– Монографија, заправо, представља живот једног владара као обичног човека и страдалника. Историјски архиви чувају грађе, како знаменитих тако и обичних људи, а ова грађа је дуго била ван Србије. Тек је 2018. године стигла у нашу земљу. Од првог момента код историчара и архивиста је побудила велико интересовање – рекла је на промоцији монографије Весна Милојевић.
Погледајте ВИДЕО:
Промоцији монографије присуствовао је и академик Матија Бећковић, који је подсетио да је краљ Петар II имао само 11 година кад је убијен његов отац – краљ Александар, али да се судбина побринула да једног дечака пре времена прогласе пунолетним.
– Он је био дете, али круна није дете. Његова судбина је, такорећи, судбина српског народа. То како је он изигран и како је са њим поступала она иста сила која са нама поступа врло слично данас, довољно је речито. Ова књига коју је објавио Историјски архив Краљева је довољна да сазнамо ствари које никад нисмо чули. Ако постоји нека реч највише клеветана у нашем народу, то је у послератној историји реч КРАЉ. Читаве екипе су се бавиле тиме да „искуцају“ неку круну и неки траг да је уопште постојала, а у најважнију кућу нашег народа, заједничку, двор краља Александра, Карађорђевог праунука уселио се његов непријатељ са сувобора и Цера, онај који га је нишанио из рова као непријатељски војник. Тај (Јосип Броз, прим аут.) се ту уселио и живео до своје смрти, па је највећи „успех“ наше опозиције природна смрт тог диктатора – мишљење је академика Матије Бећковића.
Он је о лику и делу краља Петра II прочитао сву доступну литературу.
– Занимљиво је да ни дан-данас не знамо ко је наручио убиство Петровог оца – краља Александра, али знамо ко је пласирао лажне приче о крађи српског злата које је, према изврнутим чињеницама, завршило заједно са краљем Петром ИИ у Лондону. Уствари, злато је све време било ту, на дохват Брозове руке. О краље Петру се причају две-три бесмислене приче које су узеле маха.
Да сте краљу Александра рекли: „Онај што вас отуда нишани, он ће се уселити у вашу кућу ускоро!“ он би, додао је Бећковић, рекао:
– „Не знаш ти Србе, то не може бити!“, али Срби су га, не само уселили него и чували, а и дан-данас га бране од истине.
Повратак Петра II Карађорђевићa у отаџбину притајено је очекиван, али до тога, за време његовог живота – није дошло. Умро је 1970. године у туђини, у Денверу, разочаран и далеко од своје отаџбине, а његови земљи остаци сахрањени су на Опленцу тек 2013. године.
М. М. Дабић
