У Карађорђевој улици 209 у Краљеву постоји зграда која је претежно грађена за полицијске службенуке. Ту, са леве стране када се иде из центра града према Матарушкој Бањи, постоје још три зграде – две веома сличне овој која је наша тема и још једна, најближа Ибру која је већа од ових других и прилично се разликује по стилу. Пре неколико јутара, ја, као старији човек, изађем мало на сунце и обрем се у том мини-насељу.
Једна госпођа, пошто је приметила да разгледам зграде које су ту изграђене, рече ми да је најбоље изграђена управо зграда 209. Таман посла да којим случајем није најбоље и најчвршће изграђена, шалим се у себи – ко би смео полицајцима нешто да подвали. Али, не! Није то због полиције.
У то време, од II св. рата, па до несрећног распада „Каблара“, све зграде у Краљеву је градио управо „Каблар“ – најпознатије југословенско и светско грађевинско предузећа. Ниједна зграда коју су они градили, макар и пре 70 година, у оном јаком земљотресу 2010. године – није оштећена. Она госпођа ми још рече да се група жена из зграде 209 удружила, у подруму. Ту су направиле кухињу и у подруму припремају зимницу.
Вечерас сам отишао да видим како све то изгледа. Кухиња, заиста, као да је у неком стану, а не у подруму. Све је ту: најпре шпорет („Препород“), у једном кавезу лепо исцепкана и сложена дрва, посуђе, од тањира до вангли….
Најчудније ми је било то што је подрумска кухиња сува „као барут“. Ни капи воде. У мојој згради, која је с друге стране улице, стотинак метара уаљеној од зграде 209, чим падне нека мала кишица, вода у подруму покрива чукљеве оних који се уопште усуде да доле сиђу. Падне ли јача и дугострајнија киша, вода покрива колена и стиже скоро до бедара. И то траје тако – пуних 45 година!
Предузимљиве жене из зграде 209, пошто се међусобно познају, позвале су моју супругу Лепу Илић Бајовић и комшиницу, такође из моје зграде – Весну Токалић да им се придруже и помогну им. Оне су радо на то пристале пошто у своје подруме никада нису сишле – пуних 45 година. Вечерас сам затекао тамо Десу Којић, Милену Бојанић, Веру Ердоглију, Миљу Терзић, моју супругу.
Весне није било, пошто се повредила, па нисам могао да је питам да ли силази у подрум наше зграде – угао Карађорђеве и Ђуре Салаја 2 – 6. У једном тренутку су се појавиле и Десине прелепе унуке које су донеле кафу за вредне домаћце. Инаће, упоредо са свим овим женама радио и мајка поменутих унука и кћерка Десе Којоћ – Ивана Којић.
Ето, како се живот може улепшати, скратити време, не укључивати телевизор, а дружити се… Браво, жене из зграде 209.
Драган Бајовић
