Са намером да сточарство замени перспективнијом делатношћу, али и да сачува земљорадничку традицију у својој породици, Мирослав је пре две године подигао на свом породичном имању савремени засад боровнице од којег овог лета убира и прве плодове
На раскршћу магистралног и једног од проходнијих сеоских путева, у равничарском атару, иначе претежно брдовитог села, смештен је породични дом породице Арсенијевић. Већ првим погледом на стамбени објекат, али и на радне и помоћне просторије, стиче се утисак да је ово домаћинство грађено марљивом руком, са очигледном намером да не послужи само свом градитељу, већ и да поуздано траје кроз генерације.
Приликом обиласка имања са нашим домаћинима пажњу нам упорно заокупљају простране штале, многобројне ратарске машине и уопште, амбијент који ничим не одаје утисак да ћемо код ових вредних људи затећи боровницу у савременом и интензивном узгоју. Премда је првобитна идеја била да се тематски држимо искључиво поменутог лековитог, бобичастог воћа, ипак, не одолевамо изазову и разговор започињемо причом о сточарској производњи.
Мирослав нам покретом руке указује на празно товилиште за бикове покрај којег пролазимо, у потпуности опремљено да прихвати 40 одраслих грла.
– Целокупно наше газдинство је структуирано тако да у дужем низу година буде у служби ратарства и сточарства. Од смештајних капацитета до радних и помоћних машина које смо мукотрпно стицали, све је указивало на то да основну делатност нећемо мењати. Кризу, која је завладала у овој пољопривредној грани сматрали смо тренутном и веровали да ћемо некако превазићи учестали пораст цена свих сировина које су нам неопходне у овом послу. Међутим, даље се није могло – са сетом каже Мирослав.
Наши домаћини су, у међувремену, изгубили сваку наду да ће товилиште поново оживети, а како целокупну инфраструктуру не би ставили „ван службе” задржали су шест музних крава од којих је, како веле, још увек могуће остварити неку минималну зараду.
Овим речима се удаљавамо од штала и тремова и добро утабаним путељком који кружи око имања долазимо подно невеликог узвишења на којем је полегао добро негован, савремен и за око јако пријатан воћњак боровнице, сорте „дуке”.
Одмах се види да је о свему вођено рачуна. Парцела површине једног хектара је пажљиво одабрана како би засад био осунчан током читавог дан,а а нису изостали ни савремени системи наводњавања и противградне заштите. Воћњак је капацитета 3.700 садница за које је, због неодговарајућег састава земљишта, било неопходно обезбедити исто толико такозваних „јеж саксија” запремине 82 литра.
Овде се ради о специфичном моделу узгоја код којег је свака биљка смештена у један затворен суд, без могућности да својим кореновим системом продре ван њега, те је неопходно, системима прихране и наводњавања, обезбедити јој све потребне састојке за правилан развој. У беспрекорно правом реду приметна је и фолија која је положена по земљи, а у непосредној је близини саксија. Млади Мирослав нам појашњава да је у питању заштита од корова, с обзиром да би због кружног облика посуда и малог растојања међу њима, кошење траве било знатно отежано да фолија није постављена.
– Све смо учинили како би нам се уложени труд једног дана исплатио и били смо свесни да овако драстична промена делатности, поготово што смо закорачили у област новог и непознатог, мора изискивати и значајне финансијске трошкове – сазнајемо од нашег саговорника.
Додатну нелагоду, према његовим речима, представљало им је сазнање да готово све морају да увезу из иностранства:
– Тако су саднице допремљене из Холандије, систем за наводњавање је купљен у Израелу, стубови и противградна мрежа су стигли из Италије, тресет из Литваније, а једино су саксије купљене код нас, у Новом Саду. Отежавајућа околност је била и та што читав овај систем нисмо били у могућности да монтирамо сами те нам је у поступку подизања засада непрестано била потребна и стручна помоћ.
Премда је читав пројекат спровођен уз наџор струке, нашим вредним домаћинима је, ипак, промакао један важан детаљ. У току прве вегетативне године схватили су да постојећи систем водоснабдевања не задовољава потребе засада, али су благовременом реакцијом, ископавши бунар на имању, спречили настанак веће штете. Сувишно је и помињати да је овим радовима улагање значајно увећано.
Када је откуп у питању, Мирослав наду полаже у локалне хладњаче и истиче да је тренутна откупна цена од три евра мала у односу на извозне цене, али да се са њом, ипак, може рачунати на неку разумну зараду. Мада су овогодишњи род успевали сами да оберу, од следеће године ће сасвим сигурно морати да ангажују бераче.
Нема сумње да ће искуство које је Мирослав стекао, а које он несебично дели са са свима заинтересованима, послужити многима у намери да покрену нешто ново и перспективно.
За крај, поменућемо и то, да је породична кућа Арсенијевића дом за чак четири генерације, а да је најмлађи Ђорђе, двогодишњи Мирослављев син, током читавог разговора мамио осмехе свих присутних. Најпре због њега, али и због осталих чланова ове вредне породице, желимо им да истрају у својим намерама и да се, као доказани земљорадници, остваре у овој захтевној грани пољопривредне производње.
Александар Раковић
