О томе како је учитељица вероватно предодредила његов животни пут, о незаборавном детињству, родитељима који су децу учили личном примером, дружењу са Душком Радовићем и о томе зашто сматра да одрасли нису дорасли деци, за портал Круг говорио је један од најзначајнијих српских писаца за децу
Рођен је на Златибору, у селу Љубиш које је тада било без струје, без асфалта и пластике, и – како сам воли да каже, међу јабукама и буквама, међу вуковима и ветрушкама, међу паметним људима и у најпаметнијем ваздуху, најлековитијој води, међу себи равним другарима, међу тешким, али племенитим пословима… Љубивоје Ршумовић Ршум баш данас слави свој 83. рођендан, пише књиге и објашњава младим људима (тако зове децу) где живимо и шта радимо, „шта сањамо и шта нам се догађа“. За портал Круг говорио је средином јуна, током гостовања у краљевачкој Библиотеци, када смо му „украли“ пола сата слободног времена. Одмах смо га питали – како је сачувао дете у себи?
– То је један сасвим природан процес. Знате, оно што млади човек до треће године успе да учита у неку своју малу меморију – то остаје за цео живот. И Владета Јеротић је говорио да се личност човека формира до треће године, али има и других мислиоца који сматрају да је детињство – родитељ човекове личности. Детињством они називају период до пунолетства. Чак је један од највећих светских књижевника Сент Егзипери, који је написао Малог принца говорио: „Ја доолазим из детињства, тамо је мој завичај!“ И ја се, на неки начин, држим таквих размишљања у свему што пишем. Не морају млади људи одмах да разумеју све што им се говори, све што прочитају ако је то што они читају, гледају или што запажају – у складу са неким основним нормална понашања. У том случају све то трајно остаје у човеку. Душко Радовић је на питање једне новинарке како се пише за децу, изговорио: „Писати за децу је као писати за одрасле, само много боље!“ – подсетио је Ршумовић.
Погледајте ВИДЕО емисију:
То „само много боље“, каже популарни Ршум, садржи у себи много мудрости, зато што деца воле причу, хумор, обрт, лепу реченицу:
– И зато је врло важно добре писце читати деци и препоручивати добре писце младим људима да читају, не само имена из наше, него и из светске литературе. Наравно, све се то сада помало губи у експанзији електронских чудеса. Ја сам, међутим, сигуран да књигу не могу да победе малолетни компјутер, таблет или малолетни иПхоне и тако даље.. Мислим, све то су играчке, а књига, у највећем броју случајева, није играчка. Чак и када нам изгледа као играчка, књига није играчка, јер је она као неки ковчежић у коме се налазе драгоцене ствари. Зато тај ковчежић, на онога ко држи књигу у руци, делује илустрацијама и садржином као тајна, а тајна се открива читањем и не може се поредити са електронским текстовима који су понекад у шифрама и тешко разумљиви.
Власник бајковитих бркова који је стиховима и телевизијским појављивањима обележио детињство многих генерација – песник, водитељ и прозаиста Љубивоје Ршумовић утицао је на „мале људе” вероватно више него било који лик из бајке – баш зато што је стваран.
Кад он поручује родитељима да је од фантастичног света читања деци, чак важније „не прекидати их у игри” – морате му веровати. Императив игре је, тврди Ршум – симулација озбиљног живота и зато децу док се играју не треба прекидати, јер су у игри – најслободнија:
– Деца су, и она раније, из мог детињства, и ова сада, а ми имамо у породици и тинејџере, и она најмлађе, једноставно – радознала. Она, у напору да објасне или да схвате свет одраслих често, наравно, чине и неке несташлуке које одрасли онда морају да разумеју. Одрасли би требало те несташлуке да припишу добу када су млади људи заиста у некој најжешћој животној потреби да схвате свет око себе и да разумеју шта се догађа, не само у свету, него и међу људима и тако даље… Тешко је давати рецепт како се треба понашати према деци да би деца била паметна, послушна, добра. И даље припадам оној врсти људи, па и песника који сматрају да се личним примером деца најбоље васпитавају. Ето, да пре више од седам и по деценија није у мој родни Љубиш дошла Милица Вођевић, учитељица која је тада имала свега 18 година и која је тако успоставила са нама ученицима другарски однос да је више личила на нашу сестру него на нашу учитељицу, можда бих бих живот провео као неки специјалиста интерниста, пошто је мој деда желео да студирам медицину. Учитељица Милица је разумела све наше потребе, и ето један човек који је случајно распоређен – одредио је мој живот. Она је тада била млада учитељица, а нико сем ње није хтео да дође у Муртеници и Љубиш, Богу иза леђа, где није било пута, телефона, радија.. Ничега није било, а опет – оно чега је највише било – и што смо ми највише користили, били су слобода, дружење са животињама дружење са природом, са родитељима, праћење онога што родитељи раде. Кад је, рецимо, наш отац правио сушару за шљиве, мој млађи брат и ја почели смо да правимо једну малу сушару.
– Отац је, дакле – наставља Ршум – правио сушару за 200 килограма шљива, а ми – за три килограма. Када је отац видео шта ми радимо и да, уствари, копирамо оно што он ради, почео је да нам помаже у томе. Кад је он заложио ватру, заложили смо и ми у нашој „мјешани“ (тако се звала та сушара). Кад је он завршио сушење шљива, завршили бисмо сушење и ми. Људима у селу такав однос према деци био је помало чудан, чак су помало исмевали све. Брат и ја имали смо по 13 и 14 година, када нам је отац направио мало косиште и малу косу, да са њим идемо да косимо ливаду. Идуће године отац мени прави нову косу, а брату који је млађи остаје моја коса. Људи су се, смејући говорили: „Докон Михајло, па прави деци играчке““ Међутим убрзо смо нас двојица заједно са оцем могли да покосимо свих пет наших ливада, за два-три дана. Онда је ујак лепо приметио: „Није Михајло блесав, он је направио себи одмену, да му помажу у пословима“. Тако је, уствари, и било.
Поменули сте своју учитељицу, а да ли може да се каже како – да није било Душка Радовића, и можда не бисте писали за децу?
– То може да се каже, наравно, зато што је истина. Нисам знао ко је Душко Радовић, али је он, кад смо се упознали, пожелео да једну моју збирку песама (која није писана за децу, али је говорила о разним животињама, биљкама и тако даље) објави на у својој емисији на радију. Питао сам га у којој емисији, он одговара: „У једној емисији за децу!“ Била је то, наравно, емисија „Београде, добро јутро“ на Студију Б, али ја, малтене, љутито кажем како ја не пишем за децу. Душко Радовић ми на то каже: „Ти и не знаш за кога пишеш!“ Та његова реченица до данас је, на неки начин, моја водиља. Ја не водим рачуна за кога пишем. Уствари, пишем за себе, јер сам убеђен да оно што напишем и мени се допадне, мора и другоме да се допадне, било деци, било одраслима.
На примедбу да у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву одавно није било програма тако дивно испуњеног грајом бројне деце која су дошла у великом броју и дивно се забавила и да је деловало да и он ужива „за све паре“, као да не гази девету деценију, Ршум је подсетио да то дружење са „младим људима“ траје дуже од шест деценија што довољно говори о обостраној вези њега као ствараоца са децом.
– Деца не морају у то сам убеђен, све одмах да разумеју. Зато сам и одрецитовао на саммо почетку песму: „Иза једног угла неки ђаво чучи, нека мука чека да човека мучи…“, јер деца треба да знају да је живот такав какав је, и да нас чека и ово, и оно, и радост. и туга.
Током еколошких протеста многи су користили једну Вашу песму да опомену како према природи морамо да се односимо много боље. И данас сте спомињали како су Маори на Новом Зеланду тражили да река добије статус живог бића. Како ми то не умемо?
– Да се ја питам, умели бисмо, али имамо ми неко Министарство за екологију и за разне друге ствари. То су људи који се не мешају свој посао уопште.
Да ли изгледа као да радимо све супротно од онога што би требало у односу према природи?
– Не бих био тако ригорозан. Мислим да су они (власт) добронамерни, али су нестручни. Велики је проблем што сада Србијом владају нестручни људи.
Како сте Ви у својим песмама поручивали да природа треба да се чува?
– Не могу сада да се сетим свих својих песама које су еколошке… (смех)
Многе сте поруке одраслима послали кроз песме за децу. Током еколошких протеста подсећали су нас на ону која почиње стиховима „Домовина се брани реком и рибом у води и високом танком смреком што расте у слободи…“
– Да, „Домовина“ је једна од првих таквих мојих, ако хоћете, еколошких песама. Она је некада била у буквару, одмах на почетку, са једне стране, а с друге стране налазила се Титова слика. Песма даље каже „Домовина се брани лепотом…“, а они су вероватно мислили да се брани Титовом лепотом, а не „пчелом на цвету“.
Шта нам фали да будемо бољи?
– Фали нам памети! То је најосновније, а памет се заправо стиче и развија управо у томе како се понашамо према својој околини. А сада се понашамо бахато и не знам коју погрдну реч да нађем да опишем како, кад изађем у Београду на улицу морам да гледам „преда се“ да не бих згазио у говно псеће, које ћу после у кућу да унесем. Тако је у свакој улици београдској и зато често једва чекам да бежим из Београда. Срећом имам где да побегнем, у свој Љубиш.
Тако се у Љубишу, где је и почела, заокружује Ршумова животна прича. Љубвоје Ршумовић члан је Комисије за препород села, која је основана да унапреди село и побољша наталитет, борбом против беле куге и против све чешћих одлазака у иностранство. За крај, утешно каже да је природа на нашој страни, заумно свесна да ни њој нема опстанка, ако ми не опстанемо, али да је неопходно да сва деца носе у себи срећно одрастање као Божији благослов! То су све “фазони и форе” Ршума који не дели људе на децу и одрасле:
“Све су то људи, само су једни мали, а други мало већи. А што се памети и интелигенције тиче, често су ови мали паметнији и интелигентнији. Тако сам смислио пословицу: Одрасли нису дорасли деци!”
Више од 90 књига које је написао и више од 600 емисија у чијем је стварању учествовао – разлог су да кажете да и ове речи песника имају своју тежину.
Разговарала М. М. Дабић
*Овај текст део је пројекта суфинансираног од стране European Endowment for Deomcracy. Ставови исказани у овом међском садржају представљају ставове аутора и саговорника, а не Фондације
