Зашто на клупи испред самог улаза у Основни суд у Краљеву штрајкује Драгослав Чешљарац из Бара код Ушћа?
Шетајући ових дана, или тачније – јуче, овим нашим лепим краљевским градом у којем већ годинама влада ред, рад и дисциплина, а ни благостања не недостаје у сасвим задовољавајућим количинама, угледах човека на клупи испред самог улаза у Основни суд у нимало уобичајеној ситуацији. У први мах помислих алкос на паузи, али се онда сетих да дринкери знају да нађу живописнији амбијент за интервал између две дозе. Беше то обичан човек, могло би се рећи, видно скрхан и апатичан, беспомоћног погледа фиксираног за једну тачку, посивелог лица које би повремено окадио беличасти облачић дима из цигарете коју је стезао као утопљеник бачено уже.
Ништа необично, само један од ескадрона оних који свакодневно, ужурбани или у немом мимоходу, продефилују кроз ово светилиште где се дели правда у земљи где владавина права не постоји али, претпостављамо, има још увек професионализма, честитости и поштења у карактерним особинама делилаца правде. Додуше, из својих ранијих искустава са локалним судством стекао сам сасвим супротно искуство на сопственој кожици, али ово је ново доба, златно у сваком погледу, како нас убеђују, баш онако како су милиони луцидних бирача хтели, тражили и добили.
Оно по чему се овај „правни субјект“, видно сморен сопственим безнадежним стањем, разликовао од других била је скромна, али живописна сценографија која се, поред већ празне паклице цигарета састојала од плишаног јастучета на које је могао да спусти своју седу главу кад му падне шећер или клоне од глади, и табла на којој је крупним словима школском кредом лепо било исписано: „Штрајк глађу, због погрешне одлуке Суда осуђен сам без кривице“.
Приђох му, просто згранут као фатаморганом, призором незадовољника судском одлуком. У кратком разговору сазнадох да се зове Драгош Чешљарац, да је из Бара код Ушћа и да је без икаквих валидних доказа, осим изјаве комшије, осуђен на затвор у трајању од године дана. Оштећени је, како каже мој саговорник, тврдио – без иједног сведока или било каквих доказа да су га отац и син (Чешљарци) више пута поткачили ручно са намером да га нокаутирају, али је он самим чудом остао готово нетакнут, бар споља гледано и лекарским налазима недоступно и непотврђено.
Јунак ове приче, некада успешан гастарбајтер у Аустрији, који је, како тврди, могао данас да има вилу у центру Беча, вратио се у домовину где су га убрзо препредењаци и познаваоци локалних прилика истапирали до последњег шилинга или евра, а потом и стрпали у бајбокану, без обзира што ће казну издржавати у кућном амбијенту, ако га штрајк глађу не спречи у томе.
Не знам како ће се све ово окончати, али ми је неку наду у срећан исход подгрејао амбијент у којем се све ово догађа. Наиме, забављени својом муком људи су пролазили поред њега, чак га ни погледа не удостојивши, као да га нема, или као да штрајкачи глађу седе на сваком ћошку на крпеним јастучићима са исписаним таблама.
Од такозваних медија ама баш никог није заинтересовао овај случај као да није део наше свакодневице и живота у којем јесмо. Чак ни обезбеђење суда није нашло за сходно да реагује дозвољавајући му да ради оно што је наумио, уместо да га силом удаље или на неки други начин реше случај који и није баш пријатан за гледање. Само би понеки четвороножни бескућник љубопитљиво дошао до њега, погледао га оним својим тужним погледом, као да га у потпуности схвата, а онда би се лагано, подвијеног репа удаљио као да се боји да се не расплаче ту, на јавном месту, над људском судбином.
Е, то је ваљда та демократија у којој јесмо. И кад све стане, затаји или се окрене против нас, нико нас не спречава да своја права тражимо гладујући до смрти пошто у земљи где, како рекох, немамо владавину права, све може да се купи: посао, орган, статус, диплома, функција, па и правда, наравно. А позитивно је то што овакви људи верују да правде ипак има, макар је и главом платили. Е, то се зове патриотизам, то је љубав према домовини и њеним институцијама у које никад не би требало сумњати јер је, као што знамо, правда спора али је достижна, само треба бити издржљив, имати добре мотиве и бити сигуран да си у праву, ако човек више у било шта може да буде сигуран осим у једно: да пара и даље врти чак и тамо где све остале вртешке одавно не функционишу.
Иван Рајовић
