Шта значи порука којом почиње књига Жарка Милојчевића: „Изем ти живот када му је једина извесност – споствена супротност“?
Жарко Милојчевић је професор кога ђаци обожавају, за лист „Данас“ пише афоризме и текстове, а сада је у краљевачкој библиотеци промовисао своју још необјављену књигу прича о животу под називом „Убијени постхумно“. На промоцији се тражила столица више, а у публици је било – много Жаркових ђака:
– Видим доста њих овде, што ми је посебно драго. Књига је за сада штампана у само у неколико примерака. Два се налазе у градској, а један – у школској библиотеци. Колико сам чуо, свега пар колега је књигу прочитало, али – читао ју је велики број ученика. Не знам баш какав је њихов став о њој, али ми је драго да су читали! – каже Жарко Милојчевић за портал Круг.
Ана Гвозденовић, модераторка вечери оценила је да је Жарко у свом делу показао да је урбани, писац града којег занима трагедија појединца у ратовима који званично на нашим просторима нису ни вођени и човек који у свом делу сагледава дубоке поделе у народу, а друштво види као склоно трулим компромисима:
– Била да је реч о овом или оном свету, у књизи се увек перспектива окреће, а ми смо као читаоци доведени у стање сумње, односно – Жарко нас тера да ништа не прихватамо „здраво за готово“, него да све што нам се нуди преиспитамо.
О књизи је говорио и Ален Кнежевић који је безразложно скромно оценио да његова реч „нема књижевну тежину“, али је непогрешиво погодио суштину:
– Ово је прича о смрти, ово је књига о смрти, али нећете веровати – јако је духовита. Овде су главни јунаци на оном свету или путују на онај свет или се говори о начину на који тамо путују. Када причамо о нечему таквом, просто не можете да останете равнодушни због чињенице да смрт може да буде и другачија. Уствари, то је једина журка која не престаје, а Жарко је чини духовитом и саркастичном, изузимајући две приче које су мене дубоко потресле. Једна прича је „Госпођа министарка у Старој Градишки“, а друга „Алеја (не)знаних јунака“.
Жарко Милојчевић обаснио је да је једна од најпотреснијих – прича „Госпођа министарка у Старој Градишки“ – о Нушићевој комедији коју у логору изводе заточеници, настала након што је одгледао филм „Дара из Јасеновца“:
– Након гледања тог филма завршите са кнедлама у грлу и још неким дубоко лошим осећајима, али мислим да је филм лош, зато што је у тих два и по сата покушано да се смести све што се дешавало у том логору. Тамо су се, сви знамо, дешавале страхоте, али када сам делио своје мишљење са ученицима, питао сам их да ли знају за једну причу из Јасеновца: о томе да су логораши играли за друге логораше представу „Госпођа министарка“. Пазите како је то перфидно, говорио сам њима, узети комад који је стар 10 година и који је био најгледанији између два рата, представу најпопуларнијег српског комедиографа и дати га логорашима српске националности да „уживају“ у томе. Епилог свега је да су сви који су пре рата глумили у тој представи завршили у Јасеновцу на овај или на онај начин, само је било разних егзекуција. Има и оних који су умрли природном смрћу, ако је природна смрт то када неко умре због недостатка лекова и најосновније медицинске хигијене. То ме је натерало да помислим да сам напишем сценарио за филм, али за то нисам имао ни времена, ни воље а и уплашио сам се у тренутку да за тако нешто нећу имати ни знања и да је можда боље да то уради неко други, а ја сам само написао причу, јер ми је сметало што се у колективној – изгубила трагедији појединца.
За неке је, каже Жарко Милојчевић – књига мрачна, а за друге – духовита. Њена порука је свакако, наводи, произашла из чињенице да је последња епидемија учинила видљивим оно што је давно било очигледно: да имамо лош однос према преминулима и да, упркос флоскули „о мртвима све најбоље“, као да заправо нисмо ни свесни колико газимо по покојницима и колико их на тај начин поново убијамо.
У листу „Данас“ Жарко објављује афоризме и текстове и како наводи „они се сами пишу“:
– Догодило се потпуно случајно да једна моја пријатељица којој се свидео неки мој афоризам препоручила то својим познаницима у „Данасу“. Тај познаник је познавао уредника и тако је дошло до објављивања првог афоризма, а онда се отворила сарадња. Не пишем ништа наменски, то ми је као неки вид психотерапије. Пишем да из себе избацим неке ствари које ми сметају, а када смо већ постигли неки договор, сада им шаљем и неке своје одабране текстове. Они су у почетку имали везе са просветом, а онда сам рубрици дао неки свој лични став и проширио је и на неке друге ствари, дао мишљења о неким стварима које нису популарне
Добра вест је да ће књига – ускоро бити објављена. Питали смо Жарка за крај – има ли начина да се наша стварност поправи?
– Нема! Можемо само да се поправимо ми сами, што је, опет, песимистична порука. Биће нам боље кад и ми будемо бољи, дакле, тешко – Жаркова је порука.
Посебну боју музичкој вечери дали су музичари Саша Филиповић Фићо и Јелена Томанић, а иако је промоција била у духу реченице којој књиге почиње „Изем ти живот када му је једина извесност – споствена супротност“, публика се на крају осетила катарзично што, верујемо, делом и јесте била намера аутора.
М. М. Д.
