Најгоре је ако се задесиш у друштву оних којима ракија „попије“ мозак, па не знају ни где је лево, ни где је десно. Изгубе оријентацију и у времену, и у простору. А ракије им – никад доста.
Временом такви пређу у ону фазу када им шљивовица више није ни потребна да би били пијани. Довољно је да прођу поред бачве и да омиришу. Неће мученица мирна ни у бурету, а камоли у човеку.
Неки почну да пију и тајно, кад их нико не види. Натегну, једну, другу, трећу, а онда укућани тек око поднева, кад овај презуби, виде „колико је сати“.
Још су гори они који после прве чаше – постану досадни. Очекују да у друштву само они беседе, а да их, трезни или мање пијани, обавезно, слушају, чак и онда када им језик отекне, до те мере, да ни сами себе не разумеју.
Причало се како је Драгојли дојадило пијанчење њеног човека Драгише. Тај није утољевао.
Кућа им је била на падини, около воћњаци. Кад јој је прекипело, Драгојла подиже увис буре са ракијом, пребаци га преко прага куће и баци ту испред, на ледину, те оно поче да се котрља, низ воћњак.
Прво лагано, а онда све брже и брже.
И виде Драгиша шта ће да буде. Ако буре удари у какав камен, јапију или шљивово дрво, распашће се у делове, а ону „мученицу“ ће да попије земља.
Ту ти он, онако припит, скочи на ноге лагане и потрча низбрдо да ухвати буре и спаси шта се спасити може.
Негде на пола брда се окрену ка Драгојли која је бесна, стајала на прагу куће, подбочена рукама са обе стране, у облику ћириличног слова „Ф“ и кратко јој запрети:
– Је’аћу ти матер, само док ухватим буре…
А онда настави да трчи за буретом, које се срећом, лагано заустави у некрченој врзини, тако да је сами Бог спасио тридесетак литара ракије.
Ту ти и Драгишу прођоше бес и љутња, те оно буре, пажљиво, као да носи одојче, врати на своје место, тамо – под кров лепаре.
Он се ту прекрсти и захвали Богу, што му је спасио буре. Онако, сам себи, у браду рече:
– Је’еш живот без ракије…
Времена су се променила, па је покојни Тане, после деценијског кафанског искуства „патентирао” метод за одвикавање од алкохола. Јер, он се у животу нагледао свакојаких пијаница. За његов експеримент је био неопхододан комшија Владе Џивџан. Тај, кад презуби од ракије, почиње да малтретира све присутне. Од њега не могу да дођу до речи. А онда уђе у фазу када ни сам себе не разуме, а вилице не заклапа. Кад би га Кустурица, којим случајем видео, одмах би га ангажовао, бар као статисту у неком филму. И гарантовано би скинуо „Оскара“.
Елем, Танов „патент“ је био више него једноставан.
– Направи се – каже – један повећи кавез од металних шипки. Лепо се то извари, а онда се цео простор, исто таквим решеткама, подели на пола. У једној половини кавеза се затвори Владе Џивџан и њему се даје да пије колико год хоће. У онај други део кавеза се затвори „пацијент“ кога одвикавамо од алкохола. Том мученику се не даје ништа, осим чисте воде. И онда се ствар посматра са стране. Док Владе Џивџан не „уполовачи“ са ракијом и овај мученик који пије воду је миран. Али, како време одмиче, Џивџан буде све пијанији. Овом који пије воду мора да се смучи живот, јер једино са Џивџаном може да комуницира. После овакве терапије више му никада ракија неће пасти на памет и може се сматрати као трајно излечен.
Што би рекао покојни Лане Гутовић: „Не знам што сам вам ово испричао.У сваком случају може да користи. А, ако већ користи, онда није штетно…“
Раде Велизаров Ерац
