На променади у Врњачкој Бањи, крај једног излога застају и деца, и одрасли да уживају у играчкама хекланим са много љубави, а лутке „БЕБИЦО by Славица“ су оне које загрлите чим их видите и одмах пожелите да постану ваше
Бебе су као почетак свих ствари – чудо, нада, сан о могућностима, а једна предузетничка радња и, вероватно, најслађе место у Врњачкој Бањи због дивних, руком рађених – хекланих играчака, баш од беба је узела име и постала место крај којег на бањској променади не застају више само деца, већ и одрасли, да се мало диве, врате у детињство и – уживају.
Славица Симовић која последњих неколико година живи у Врњачкој Бањи је предузетница, власница радње „Бебицо by Славица“. Бавила се приватним послом и раније, живела у Краљеву и Београду, али је тек у најновијем послу пронашла преко потребан мир и задовољство у стварању лутака у јапанској – амигуруми техници.
– Мислим да је у целој Србији ово једина радња која је регистрована иза ручну израду играчака хеклањем. Шест година је ово већ мој примарни посао. Пре тога сам се бавила озбиљним пословима, све док нисам открила ту неизмерно љубав када од једне нити направите играчку. Када је завршим радујем се као дете. Мени посао сада доноси неизмерну радост, јер је привилегија када можете у педесетим годинама да се играте као дете. Иначе сам аранжер и дизајнер, па вероватно и то доприноси да се моје играчке мало разликују од играчака мојих колегиница – каже за портал Круг наша саговорница.
Интересовање, али и несумњиви таленат за ручни рад, Славица је наследила од своје мајке чије умеће, како каже, тешко да може да достигне:
– Она је, заиста, таква „мајсторица“ да ја никада нећу можи да будем као она. Моја мајка већ 50-60 година хекла, везе, врло псовећено и педантно. Сестри и мени је, када смо биле мале, давала иглу руке да веземо. Живот ме је онда одвео на неку другу страну, али у мени је остала љубав за коју сви ми који радимо ручно, знамо колико је лепа и колико може да испуњава.
Прве три године посао са луткама рађеним у амигуруми техници Славица је радила у Београду, а последње три је у Врњачкој Бањи у којој сада живи. За то време дешавале су јој се бајковите ситуације какве се, вероватно, догађају само једном у животу.
– Од чувеног светског мага моде – креатора Рената Балестра који је, нажалос , недавно преминуо, добила сам силне комплименте за свој рад. Од мене је купио много играчака док сам радила у Београду. Често се шалим како сам себе већ видела под светлима Рима, вечног града. Била сам пресрећна и када је Емина Ердоган, супруга председника Турске купила код мене гомилу лутака. Знамо да Туркиње и иначе воле ручни рад. Заправо, сви воле ручни рад али то, нажалост, данас мало ко хоће да ради зато што је процес изузетно спор. Емина Ердога је хтела да ми пољуби руке, али ја сам их повукла, било ме је срамота јер, ипак је то прва дама Турске – присећа се Славица скромно додајући како и после свих похвала не може себе да увери да добро ради свој посао, већ је уверена да и даље може и мора још много да учи и ради.
Играчке које прави због своје лепоте већ су биле интересантне многим ТВ екипама, па су приче радили РТС, ТВ Прва, ТВ Ал Џазира из Сарајева:
– Сада се дешава да ме људи препознају, али мени је, уствари, много драже кад са ТВ-а препознају моје играчке, а не мене. Млађа кћерка се бави науком, а старија ми помаже у администрирању Инстаграм профила Bebicobyslavica. Она се, и иначе, врло брине о дизајну, истражује играчке. Ја припадам оним старијим генерацијама које нису умеле да препознају важност друштвених мрежа за развој бизниса. Најдраже ми је када се људи изнова враћају и купују играчке, кад кажу: „Купили смо прошле године“ или: „Дошли смо сада да купимо за унуке!“ За мене је то показатељ да се људима играчке заиста допадају и неиозмерно ми је драго што се мој рад допада младим, урбаним људима који воле природне материјале. То су они који знају да играчка за новорођенче треба да буде од антибактеријских материјала, да дете може с њом безбедно да се игра и да спава.
Истраживање и пут до новог модела лутке, како нам објашњава Славица, дуго трају:
– Да бисте смислили и дизајнирали нову играчку – треба погодити љупкост, идеалне димензије. Понекад ми се не допада како сам нешто урадила, па све опарам и зато траје тај процес, за нову играчку заиста треба пуно времена. Када урадите једну, ви после имате шему, али док не створите модел – треба времена.
На почетку, када је тек почињала да ради, открива нам Славица, за израду једног медведића требало јој је много више времена него сада, када као искуснија – једног медведића може да уради за – два дана.
На питање да ли јој је жао да се одвоји од појединих играчака које је својом руком створила, Славица каже да, иако је посао тежак и понекад ради и по 17-18 сати дневно, њој у срећу претвори тренутак када дете узме лутку у руке, почне да је љуби и мази:
– Шаљу ми маме снимке на којима се види колико деца воле те играчке што ме силно радује.. Некада се деси да је изгубе на летовању или зимовању, па онда родитељи хитно наручују да израдим нову. Посебна ме радује што овакве хеклане играчке све више купују госпође за декорацију куће, момци девојкама, девојке момцима… Жирафу купују за годишњицу брака људи после 30 година брака једно другом, тако да се проширило наше тржиште, нису више ово само играчке за бебе и за сасвим малу децу.
Сви који су чули за ове лутке, знају да не могу да буду јефтине, зато што су ручни рад и праве се од најквалитетнијег конца и пуњене су квалитетним силиконским пуњењем:
– Све за бебе мора да буде квалитетно и безбедно. Рецимо, звечкице коштају 1.500 динара, „старкице“ за бебе су исто толико. Највећи број луткица кошта 2.000 до 2.500 динара, а мој заштитни знак је жирафа, највећа играчка коју сам икада урадила. Она има готово метар висине и најскупља је – кошта 6.000 динара.
Да би званично покренула свој посао Славица је искористила субвенцију за самозапошљавање и посебно је захвална саветници за запошљавање Елени Симич из краљевачке Филијале НСЗ што је препознала квалитет њеног бизниса и охрабрила је, као и Дејану Пецићу, руководиоцу Одсека за инспекцијске послове Општинске управе Врњачка Бања.
– То су људи које нисам познавала, али су видели играчке које стварам и омогућили ми да, слободно могу да кажем, у ова тешка времена од својих играчака, наравно и уз супругов посао, могу сада пристојно да живим. Субвенција помаже да себи уплатим порезе и доприносе. Задовољна сам јер сам направила бизнис и могу уредно да плаћам своје обавезе. Желела бих да охрабрим све жене, јер – и ја мам озбиљне године. Нека се осмеле да аплицирају за субвенцију зато што то, заиста, буде као неки почетни ветар у леђа, а после све буде много лакше – каже Славица Симовић, пожелевши да на крају, али не најмање важно, већ напротив, истакне улогу коју у овом послу има њен муж Горан Милојевић Чомбе.
– Ништа од овога не бих успела сама да нема несебичне подршке мог супруга, његове љубави и пажње. Он има свој посао, али није му тешко да, и поред тога, продаје играчке. Помаже ми у декорацији, а врло је и критичан и, изнад свега, одличан продавац.
И Горан додаје да се, заиста, максимално труде да играчке буду што квалитетније и максимално безбедне, да све буде – перфектно.
Да прича о магичним играчкама буде још зачињенија љубављу, одлучили смо заједно, да са читаоцима поделимо њихову љубавну причу. Горан је Славици био прва, дечја љубав. Она је имала 15, а он 17 година. Волели су се све док их живот није раздвојио. Славица се удала, Горан се оженио, али након што су обоје изашли из својих бракова, живот их је поново саставио после целих – 38 година.
– Једног дана помислио сам: „Шта ли сада ради она моја Славица? Баш тако „моја“, било ми је у мислима. Мало сам се помучио да је нађем на друштвеним мрежама, а када сам је нашао, истог дана дошао сам да се видимо. И ево, траје, лепо траје! – срећно каже Горан, док га Славица грли осмехом.
„Када сте дубоко вољени, то вам даје снагу. Када дубоко волите, то вам даје храброст.” Док Славицу и Горана гледате заједно – схватате да имају и снагу, и храброст. У таквом свету не постоји ништа што ће за њих бити немогуће. Срећно и убудуће!
М. М. Дабић
