Родне предрасуде: пут у мрак или пут којим не морамо ићи

Други текст серијала Тачке сусрета окупио је четворо младих из Србије и Босне и Херцеговине да поделе своја искуства када су у питању родни стереотипи, али и како су исте превазилазили

Ако се плашиш мрака – запалићемо (и овај) град запажена је порука на протестима широм Балкана протеклих недеља. Порука је јасна: девојке се са разлогом осећају небезбедно и ту се јавља солидарност међу младим женама, али и момцима који су свесни да нешто озбиљно није у реду. Који део тог мрака чини оно што зовемо родним предрасудама?

Други текст серијала Тачке сусрета окупио је четворо младих из Србије и Босне и Херцеговине да поделе своја искуства када су у питању родни стереотипи, али и како су исте превазилазили.

И род и предрасуде су друштвени и културни конструкт

Далила Палавра, двадесетдвогодишња студенткиња књижевности народа БиХ из Сарајева, подсетила нас је на разлику између пола и рода, која је често непозната у нашем језику.

Далила Палавра – фото приватна архива

Спол је оно одређење с којим се родимо и које сами препознајемо, истражујемо, схватамо. Пол је биолошка категорија, док је род друштвена категорија: род схватимо гледајући друге како се према нама понашају, шта од нас очекују да чинимо и како на нас гледају.

Предрасуде, које смо већ објашњавали у првом тексту серијала у првом тексту серијала, другачије су у зависности од тога „са које стране“ долазе. Матеја Милић, двадесетдвогодишњи студент психологије из Краљева, сећа се питања, а заправо више прозивке – шта плачеш као девојчица? коју је најчешће чуо са мушке стране, а то да су сви мушкарци дебили могао је да чује од својих другарица и других девојака. Ову другу предрасуду означава као нешто што човечије дели на мушко и женско, па се једном полу негира могућност да ужива особине које у овој подели припадају другом полу.

Низ омаловажавања, подцјењивања и исмијавања

Емир Осмић – фото приватна архива

Емир Осмић, двадесетшестогодишњи магистар хемије из Маглаја, присетио се врло јасне поделе посла која је продукт патријархалног система, који је можда некад имао смисла, али то је било некад.

Ретроспективно гледајући на своје одрастање, наилазим на низ омалавжавања, подцјењивања и исмијавања. Током основне школе у склопу биологије знали смо радити пошумљавање, сађење цвијећа, чишћење дворишта. Ђевојчице из мог разреда су радиле сађење цвијећа, док су ђечаци играли фудбал.

Емир каже да га спорт никада није нарочито занимао и да у томе и дружењу са девојчицама никада није видео ништа лоше, али признаје да му је требало доста година да схвати зашто девојчице нису могле да се баве спортом и зашто је он, један дечак, био исмејаван јер не жели да се бави спортом.

Са друге стране истог новчића налазила се Сања Ђуровић, двадесеттрогодишња студенткиња Медицинског факултета у Београду, која је слушала како су девојчице споре и смотане, те да је мушки спорт увек бољи од женског. За девојчице нису ни математика и информатика, јер дечаци имају кликер за њих, те младим девојкама преостају друштвене науке.

Сања Ђуровић – фото приватна архива

Када ћеш да оснујеш породицу?!

Листа онога што није за девојчице ипак је нешто шира, па ствар постаје лична и нимало пријатна када је млада Краљевчанка при упису студија слушала да ни медицина није за жене, јер – када ћеш да оснујеш породицу?! Није битно која је наука за кога, предрасуде раде и без тога: ако је неко мање способан, стидљив или непредузимљив, аутоматски је „жена“.

Далила затвара зачарани круг тврдећи да су и мушкарци и жене пођеднако жртве патријархалног система и пођеднако стигматизовани уколико се не уклопе у улогу коју им је прописало друштво.

Тако ће мушкарце, још као ђечаке, пратити повици трчиш као ђевојчица, шта се толико дуго спремаш, ниси женско, не плачи, ниси женско и тако том ђечаку дати смјернице које ће га упутити на оно какав треба бити – снажан, брз, хладан, без емоција, без слабости, увијек успјешан и способан нарочито у дисциплинама које се стереотипно одређују као мушке.

На плану једног домаћинства Далила сматра да би кућа пуно раније блистала и чешће бисмо имали скухан ручак и одморнију мајку да очеви схватају да се послови не требају дијелити, него их треба радити онај који је у том моменту одморнији и расположенији. Дакле, породица пружа моделе и она је та која или оставља у аманет добро уигране улоге или која их освешћује и каже – хајде да пробамо другачије.

Филозофија емпатије и саосећања

Емира нервирају сви стереотипи и он не схвата зашто се неким људима приступа као да су друга каста друштва или чак ниже. Водим се филозофијом емпатије и суосјећања и сматрам да је на моју ширину велик утицај имао мој брат својим личним поступцима и ставовима. Породица је, поред пријатеља и психотерапеута, највише помогла и Матеји у превазилажењу предрасуда. Он у тај збир додаје и људе испуњене љубављу више него мржњом.

Сања је научила да се бори против предрасуда на часовима социологије, али и пратећи онлајн феминизам, док су пресудни за Далилу били читање, разговори и посматрање.

Требате посматрати своју породицу, туђе породице. Све људе које сретнете. И кад сте пажљиви, опет ћете нешто превиђети. Али све што некога угрожава, што некога може посрамити, повриједити, отежати му, пореметити му слику о себи, ускратит слободу, све то може бити стереотип, који некад из наше главе прелази у наш начин понашања и тада тек постаје моћан да све то учини.

Јесу ли све боје за људе?

Млади су се сагласили да је у борби против свих врста предрасуда од изузетне важности – образовање.

Матеја Милић – фото приватна архива

Матеја појашњава да су то бројне радионице у вртићима и школама, као и предмети попут историје и географије, који су занимљиви и носе у себи одређене вредности. Он даље примећује да се тренутно било какво образовање на ову тему добија преко предмета грађанско васпитање које има улогу изборног предмета. Насупрот предмету који је избор, за њега бити човек треба да буде обавеза.

Образовање подразумева и оно што ми радимо, како учимо себе и људе који нам значе. Далила са нама дели и лекцију која њена пријатељица учи свог сина, а то је – све су боје за људе.

Некад је важно кренути од ситница. Своје дијете научити да воли розе и не сматра је женском, не одређује је, преодгајати властите сестре и властиту браћу, охрабрити их да причају пођеднако гласно о својим емоцијама, да је у реду да траже помоћ, да су обоје јаки, једнако јаки и једнако слаби и да је у реду показати обоје.

Можда нам је сада јасније зашто се неко плаши мрака – ипак је он без боја.

  Лазар Симић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *