Статистика каже: током живота, један од пет мушкараца и једна од шест жена ће оболети од рака, а један од осам мушкараца и једна од 11 жена ће изгубити ту битку; то је разлог да одемо код лекара и поред страха да ће нам „наћи нешто“
Светска здравствена организација сваког 4. фебруара обележава Светски дан борбе против рака. „Магична пилула“ за све здравствене проблеме не постоји, али магија је у ономе што сваки појединац свакодневно ради за себе, поручено је на конференцији за новинаре у Едукативном центру краљевачког дома здравља.
– Превенција ствара основу за дуг живот. Чак и када се сретнемо са овом болешћу – није крај. Давно, када се разболела мени најдража особа, доктор је изговорио сурову статистику: у пет година – пет одсто преживљавања онколошких пацијената, а та особа је квалитетно живела још 28 година. Једна моја пријатељица има праву мотивациону поруку за све садржану у реченици: „Мој однос према мом здрављу је однос према мојој деци“. Људи се плаше одласка код лекара, одлажу одлазак, јер доктори „могу да им пронађу нешто“. Верујте и тај сценарио је бољи, него отићи онда када је касно. Превенција је најважнија, избегавање стреса колико је год могуће, здрава исхрана, умерена храна, физичка активност. Одазовите се на скрининге – поручила је др Стојанка Ратковић, специјалиста опште медицине Дома здравља Краљево.
Др Душица Александровић, онколошкиња, истакла је да за малигне болести постоје примарна и секундарна превенција болести. Примарну превенцију представља здрав начин живота у сваком смислу, а секундарну – рано откривање карцинома.
– Кад изостану обе и болест се, нажалост, појави, прва следећа станица је наша онколошка служба која лечи све малигнитете, а која је задужена за цео Рашки округ. Код нас нема хемиотерапије (ни једнодневне, ни вишедневне у болничким условима) без конзилијарне одлуке. Након прописане терапије ми пратимо пацјенте, зависно од тога да ли су им контроле прописане на месечном, тромесечном или једногодишњем нивоу. Нажалост, дешава се да се пацијентима и врати болест, а онда крећемо све испочетка. Последњих 20 година малигне болести су у порасту: оболевају и млађи,а болест се често открива у метастатској фази, јер је , нажалост, ова болест често без болова и асимптоматска – каже др Александровић.
Др Звездан Максимовић, субспецијалиста онколошке хирургије у Општој болници „Студеница“ истакао је да у Србији сваке године од малигнитета „умре један мали град“:
– Радио сам у Шведској, која је скоро дупло већа од Србије, има око девет милиона становника. Код њих годишње од рака дојке оболи отприлике дупло више људи него у Србији (око 9.000 у Шведској, а око 4.500 у Србији), зато што им је популација доста стара. Међутим, иако скоро дупло више жена оболева, од карцинома дојке умире готово исти број жена (око 1.600) и у Шведској, и у Србији. То значи да код нас умре дупло више жена, само из једног разлога – зато што се касно јаве.
Он је истакао да се на врху пирамиде у онколошком лечењу налази онколошка хирургија. Иако постоје облици малигнитета који се не оперишу, најчешће ипак има операција.
– Иако је број оболелих од најтеже болести из године у годину све већи, медицина напредује. Раније су ово биле смртоносне болести, међутим добар део малигних болести може да се излечи. Невероватно је да вели број образованих жена не дође на време код лекара. Код нас је малигна болест табу, иако код већине оболелих болест може да се сведе на хроничну и могу тако дуго да живе – каже др Максимовић.
Страх кочи лечење, али често пацијенти са малигнитетом живе дуже од неких, наизглед здравих људи који су их условно речено „ожалили“. Најчешћи облици канцера су тумор дојке, репродуктивних органа, простате, плућа и крви. Током живота, један од пет мушкараца и једна од шест жена ће оболети од рака, а један од осам мушкараца и једна од једанаест жена ће умрети од неког облика малигне болести.
У Србији од канцера сваке године оболи око 40.000 људи, а половина од њих – не преживи. Ипак, велики број онколошких пацијената се излечи, а нарочито они који се лекару – јаве на време и ту улогу превентиве никада не би требало да заборавимо.
М. М. Д.
