У брлогу Поповог потока лежи највеће стратиште после Лагерског гробља, тамо – у шипражју, корову, врзини, без камена, слова и белега
Синоћ је трећа генерација Драгачеваца по мраку отишла својим кућама. Ту где су били гинули су им дедови, њих 104 укупно, у јуришу Јеличког одреда, према Пољопривредној школи у Краљеву, са чијег крова је штектао митраљез. Тај један митраљез, са крова, а онда и још неколико, сакривених, у зденутим стоговима шашине, на тек обраним њивама… Кренули су, из Драгачева, да ослободе таоце у Краљеву.
Ова трећа генерација је парастос обавила у сутон, готово по мраку, исто као некада, она прва и друга. Сада у тишини, потајно, али исто као некада кад се долазило у рану зору или ноћу – тајно и да их нико не види.
И нико их није сачекао, јер и не знамо да у оном брлогу Поповог потока, лежи највеће стратиште после Лагерског гробља, тамо у шипражју, корову, врзини, без камена, слова и белега… У Краљеву граду који, како рекоше, има најлепше име на свету.
Читали су имена изгинулих: једно презиме, а онда неколико имена са истим презименом, онда друго, треће, пето презиме и опет, по неколико имена за свако презиме. Горди и црни у лицу.
Предуг је списак са именима, али опет непотпун. Јер, још око четири стотине невиних су ту стрељали фашисти, до четрдесет и четврте. Онда су дошли „ослободиоци“ и поток „допунили“ са још пар стотина истих, дакле Срба.
По мраку је трећа генерација Драгачеваца отишла својим кућама – да испричају четвртој.
Били су црни у лицу.
Раде Велизаров Ерац
