Говорили су за њега да је „човек који најтише говори, а најдаље се чује“, у свету га признавали за једног од највећих духовника нашег времена, а он се није либио да на цркви поправља кров, или себи да крпи ципеле
„И кад је он сам у питању постоји друга страна, нега нико не може да критикује колико он критикује сам себе“ – рекао је о патријарху Павлу протојереј проф. др Радован Биговић, додајући да је патријархова друга страна „у дубокој сенци оне због које га народ назива „свецем који хода“.
Рођен је као Гојко Стојчевић у хрватском селу Кућанци 11. септембра 1914. године. Остао је без оца кад су му биле само три године, мало затим и без majke. Othranila га је и васпитала тетка. Трудила се, кажу, да га поштеди од сеоских послова, али је одрастајући – морао да се прихвати и мотике. Са сестром од тетке и њеним мужем лети би током година школовања, за време распуста, прашио кукуруз, онда чак морао и да оре. Сам признаје да је „по природи био слабачак и да су му старији причали како су му, као детету у повојима, били упалили свећу мислећи да се преселио на онај свет“. Основну школу завршио је у свом родном месту, а Гиманзију у Тузли ( где је друговао са Мешом Селимовићем). Шесторазредну Богословију завршио је у Тузли, а по доласку у Београд најпре је уписао Медицински факултет, па тек потом Богословију. Уочи Другог светског рата био је у војсци у Зајечару, као војни болничар. Рат и окупација затекли су га у родној Славонији, а онда је на својој кожи осетио избегличко искуство кад је пред усташама побегао у Београд. Ту је све до 1942. године радио на рашчишћавању рушевина, а затим је због слабог здравља започео свој монашки живот у манастиру Свете Тројице у Овчару.
Свуда пешице…
Нешто касније постаје вероучитељ избегличкој деци у Бањи Ковиљачи. Прича се да су му ту лекари открили туберкулозу, предвидевши још свега три месеца живота. У манастиру Вујан, у селу Прислоница између Горњег Милановца и Чачка, где је дошло до чудесног излечења, био је све до 1945. године. Дрвени крст који је искушеник Гојко урадио својом руком у манастиру Вујан данас се чува као посебна вредност. Замонашио се 1946. године у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, када је унапређен у чин јерођакона. Јеромонах је постао 1954. године, у чин протосинђела унапређен исте године, а за архимандрита је проглашен 1957. Те године одбранио је докторат на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. И данас се препричава како је, кад се један српски црквени великодостојник распитивао о његовом учењаштву и духовности, из Атине добио одговор: „Када би наша грчка црква имала пет свештеника какав је Ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача црква на свету…“
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Вест га је, кажу, затекла на поклоничком путовању у Јерусалиму. Хиротонисан је 22. септембра исте године у београдској Саборној цркви, а у трон епископа уведен је 13. октобра у призренској Саборној цркви.
Посебно се старао о призренској Богословији, градио нове, обнављао порушене и старе цркве, често путовао и служио у свим местима своје епархије. Живео је без послуге и секретара, готово свуда ишао пешице или аутобусом. У том периоду није био познат широј јавности, али је као епископ рашко-призренски у Уједињеним нацијама у Њујорку сведочио о изузетно лошим међуетничким односима на Косову и Метохији. Биографи су забележили да је писао надлежнима и куцао на врата свих оних за које је проценио да могу да помогну у спречавању сукоба. Никад није говорио о шиканирањима и малтретирањима којима је био изложен од стране Албанаца.
Молитва и за непријатеље
Сам патријарх у својим сећањима на 1957. годину, кад је устоличен за епископа рашко-призренског, забележио је да су, „кад је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби у својој земљи одједном постали национална мањина, као у турско доба“. Говорио је још тада да му је било све јасније да је „на Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих, који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема „нешто што добру не води.“
Из сећања патријархових издвајамо причу о Дечанима, где је испод ћивота Стефана Дечанског, зарад својих људских невоља, долазило много Албанаца, понекад чак и у већем броју него Срба:
– Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе који се ту затекао, питао је несрећног оца: „Шта ти тражиш од нашег свеца?“ „Ја нисам дошао ни вашем, ни нашем свецу, већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он, и ваш, и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, ни ти“ – одговорио је Албанац, пришавши ми да тражи благослов за дете.
„На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота…шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије.“
У времену зла, смрти, рушења и паљевина, прогона и отимачина, остао је најпоузданији сведок, па многи и данас парафразирају његов начин да се одговори на мржњу:
„Кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане, не само велика, него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на људско и нечовечно. Ето, то за мене значи косовски завет и опредељење за царство небеско.“
Ауторитет
За 44. патријарха Српске православне цркве изабран је, уочи првих „вишестраначких“ избора у Србији 3. децембра 1990. године, кад му је било већ 76 година. Био је међу епископима онај који је најмање желео да постане патријарх, а то је записао и митрополит Амфилохије. Прича се да је Павле, после избора за патријарха, рекао:
„За време последњег избора – гласања и извлачења из шешира, Богу сам се непрекидно молио да ја не будем изабран за патријарха. Али, Бог није услишио моје молитве, а то значи да има своје планове са мном…“
Нема континента на коме није био, обишао је све епархије српске цркве, у Аустралију је путовао у 91-ој години живота. Обновио је и основао више епархија и богословија, највише на његову иницијативу веронаука је враћена у школе 2002. године, а Богословски факултет враћен је „под окриље“ Београдског универзитета са кога је био протеран, од стране комунистичких власти, 1952. године.
Богословски факултет Српске православне цркве у Београду доделио је 1988. године патрјарху Павлу звање почасног директора богословља. Био је један од најобразованијих српских епископа, који иза себе има импозантно богословско научно дело, али због његове скромности и избегавања медијске помпе, јавност о томе недовољно зна. Осим тога, најзаслужнији је што је раскол у политичкој емиграцији за његовог живота био превазиђен.
Патријарх Павле имао је у „рукама” десетак разних заната и вештина, није се либио и да на цркви поправља кров, или себи да крпи ципеле.
„Он је човек од крви и меса, као и ми. Муче га многе људске бриге… Ипак, он је личност посебног кова и стила живота. Застрашујућој моћи насиља, тортуре и глобалног условљавања, опире се даноноћном молитвом која „небеса отвара“. Од хране узима мало, а увек је сит! Мало спава, а увек је одморан! Ништа не тражи, а ни у чему не оскудева! Ништа не тражи, а све добија! Све што има другима даје, а што више даје, више прима! Време мери вечношћу, а не сатом! Никуда не жури, а свуда на време стиже! Строг је према себи, а благ према другима! О себи нема лепе, ни о другима ружне речи! Становник је земље, али је и грађанин неба! Када говори, његов је само глас, а Христова реч и наум. Зато мало говори, а много казује. Како говори, тако живи, како живи, тако говори – тако је о патријарху Павлу писао протојереј проф. др Радован Биговић, који се 2012. године и сам преселио на онај свет.
Патријарх Павле није био омеђен пропагандним и дневнополитичким манипулацијама, умео је да опомене како не треба журимо са загрљајима, али треба да „пружимо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа…“
Посете „у четири ока“
„Сем службених обавеза да примам, а и оне ми, признајем, тешко падају, највише зазирем од оних незваничних посета које се најављују „само у четири ока“ и просто ми, уз одређена посредовања, бивају и изнуђене… Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене. Протествују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима, најважније им је да су били у Патријаршији…“
Умро је на данашњи дан 2009. године после вишемесећног лечења на Војно-медицинској академији. Можда му се, док је био још жив, на најлепши начин одужио академик Матија Бећковић речима:
„Сутрашњег дана се не прибојава једино патријарх Павле. Његов народ се на свако црквено звоно трза и на сваки помен његовог имена стрепи само од једне вести, молећи се да га та чаша мимоиђе. Једини који је ту бригу пребринуо је патријарх Павле, који се подвизавао да у сваком трену буде спреман да изађе пред лице Божје, живећи као да ће му сваки дан бити судњи и свака реч последња. Као да је испуњавао сопствене речи: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да кад умре цео свет плаче, а само он се радује. И синоћ, кад смо одлазили од њега тражећи благослов, својом већ изнемоћалом руком закрстио је ваздух савршено спокојним и сигурним покретом да се чинило да ће тај крст остати тамо заувек…“
Потомцима свог брата, као најближим сродницима, оставио је само будилник и сат, а његовим ордењем и писаним делима, која већ данас имају непроцењиву верност, располаже Српска православна црква.
М. М. Дабић
фото: снимак екрана You Tube Agape
