Октобар 1941. био је хладан и кишовит, током сукоба окупатора и устаника погођено је неколико кућа, од многобројних детонација прозори су поразбијани, а већина грађана дане је проводила у подрумима и сутеренима кућа, док су купатори заузели већи део стамбеног простора у приватним кућама у центру града…
Јесте ли знали да су таоци на стрељање октобра 1941. одвођени из локомотивске хале Железничке радионице, која је иначе представљала део репарације Немачке Краљевини Југославији после Првог светског рата?
О тужним догађајима у Краљеву пре тачно 81 године – на данашној комеморацији говорила је Мирјана Савић, музејски саветник:
Најбруталнији у одмаздама према Србима били су нацистички војници из Аустрије, који су у Краљево дошли у мају, чинећи већину у 717. посадној дивизији, а таоци су затварани у локомотивску халу Железничке радионице, која је иначе представљала део репарације Немачке Краљевини Југославији после Првог светског рата.
Данас обележавамо 81 годину од октобра 1941, када је у Краљеву почињен злочин против човечности над цивилима, што је постао својеврсни историјски међаш у вековима дугој историји нашег града. Догађаји који су претходили овом злочину, сама бруталност његовог извршења, дугорочне демографске и привредне последице, као и каснија обележавања помена, учинили су га јединственим историјским белегом града са бројним питањима и темама за истраживаче.
Најтрагичнијој години претходиле су деценије процвата града. Краљево је током 20-их и 30-их година прошлог века израсло у привредно, административно, просветно, здравствено, војно и духовно средиште Жичког среза. У вароши су отворене „Државна фабрика авиона“ и Железничка радионица за оправку вагона и локомотива“, што је довело до индустријског полета и демографских промена. Према попису 1921. Краљево је бројало 3570 становника, а 1941. око 13000. Почетак Другог светског рата зауставио је овај успон и донео слом на свим пољима.
Уласком 60. моторизоване дивизије у Краљево 14. априла 1941. отпочела је окупација града. Крајем априла њих смењују трупе 294. пешадијске дивизије, а месец дана касније стижу посадне дивизије, попуњене људством средњих година, углавном пореклом из Аустрије. У Краљеву је тада стациониран штаб 749. пешадијског пука, под командом мајора Ота Деша, у саставу 717. пешадијске дивизије.
Након, испоставиће се, привременог окончања Априлског рата, отпочело је организовање група које нису признавале капитулацију југословенске војске и окупацију државе. Организованошћу и масовношћу издвојили су се официри и војници окупљени у јединицама Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), и следбеници комунистичке идеологије, припадници партизанског покрета. Они су у септембру започели заједнички устанак против окупатора. У селу Дракчићи формирали су заједнички штаб који су чинили представници ЈВуО: мајор Радослав Ђурић, командант и капетан Јован Дероко, начелник штаба, и представници партизана: Момчило Моле Радосављевић, командант партизанског одреда и комесар Ратко Митровић. Убрзо су започели са акцијама које су све више угрожавале снаге окупатора.
Франц Беме, опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији, пореклом из Аустрије, који је добио специјални задатак да угуши српску побуну, у наредби од 25. септембра 1941. истакао је:
„Ако се овде не буде интервенисало свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши ће губици бити неизмерни. Ваш задатак треба да извршавате у једној земљи у којој су 1914. текле реке немачке крви услед подмуклости Срба, људи и жена. Ви сте осветници тих покојника. Морамо створити застрашујући пример за целу Србију који ће најтеже да погоди целокупно становништво. Свако ко благо поступа, чини грех према животу својих другова. Он ће бити узет на одговорност и биће стављен пред ратни суд.“
Зато не изненађује што су најбруталнији у одмаздама према Србима били нацистички војници из Аустрије, који су у Краљево дошли у мају, чинећи већину у 717. посадној дивизији.
После заједничких устаничких успеха на простору западне Србије и заузећа Чачка 1. октобра 1941, Краљево постаје стратешки изузетно важно немачкој војсци, а главни задатак јаких немачких снага – да сачувају град као значајан саобраћајни топоним. У току октобра немачки гарнизон у Краљеву је знатно појачан, бројећи приближно 2.200 људи.
Наредбе Вилхелма Листа, војног заповедника Југоистока и Франца Бемеа, главнокомандујућег немачког генерала у Србији, налагале су „употребу оружане силе са највећом строгошћу“ прокламујући сурову нацистичку пропорцију људских живота о убијању 100 Срба за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног.
Подстакнути успесима у градовима Западне Србије, устаници су почетком октобра започели вишедневну опсаду Краљева што је довело до немачких одмазди над цивилима у Краљеву и у околним селима.
Прва група од 600 радника Фабрике авиона, заточена је 4. октобра, у току успостављања четничко-партизанске блокаде Краљева. Број талаца је 10. октобра увећан за око 800 радника Железничке радионице, а 14. октобра за око 360. Таоце су затварали у локомотивску халу Железничке радионице, која је иначе представљала део репарације Немачке Краљевини Југославији после Првог светског рата.
Хапшења су спровођена пре сваког планираног устаничког напада на Краљево, са Ружића брда 7. октобра, и касније, пред нападе у ноћима 10/11. октобра и 14/15. октобра 1941. Одвођени су радници фабрика, Ложионице, службеници Поште, телеграфа, телефона, Среског суда, учитељи, професори, ученици, шегрти, жене…
Да бисмо из данашње перспективе боље сагледали тадашња дешавања изнећу неколико детаља везаних за живот у Краљеву тих дана.
Од 3. октобра до почетка децембра 1941. све је било затворено: продавнице, пекаре, пијаца, надлештва… Устаници су заузели околне положаје остављајући град без везе са осталим светом. Краљевчани нису стигли да ставе зимницу, залихе хране су брзо трошене, нису имали где да иду у набавку и глад је почела да се шири… Немци су наредили да се пожње делимично обран кукуруз на њивама по ободу града, како би спречили устанике да непримећено пуцају на немачке страже.
Октобар је био хладан и кишовит. Током сукоба окупатора и устаника погођено је неколико кућа, а од многобројних детонација прозори су поразбијани. Већина грађана дане је проводила у подрумима и сутеренима кућа. Окупатори су заузели већи део стамбеног простора у приватним кућама у центру града… Залутали меци заривали су се у зидове соба… Сами нацисти су дизали у ваздух муницију, уништавали хангаре и магацине и палили танкове бензина, да не би пали у устаничке руке. Продужен је полицијски час, тако да је смело да се изађе само од 6 до 17 сати. Ноћу су се чуле експлозије. Од 9. октобра није смело да се уђе у град, нити да се изађе из њега. По ободима града дизао се дим спаљених кућа у Рибници, Чибуковцу, Витановцу… Мртва тела мештана села лежала су поред пута. Немачке штуке су надлетале град и околину. Бомбардован је Манастир Жича. Дуж Карађорђеве улице ишао је немачки камион и 5-6 немачких војника насилно је изводило очеве и синове из кућа, одводећи их у сабирни логор – халу Железничке радионице.
Немци су 15. октобра завели ванредно стање са преким судом због претрпљених губитака у својим редовима – 14 мртвих, од којих два официра и 10 рањених, у ноћи између 14. и 15. октобра. Тиме је претња, преточена у стравичну нацистичку рачуницу, почела да се спроводи недалеко од лагера Железничке радионице. Стрељани су цивили различитог узраста, пола и порекла. Током 15. и 16. октобра убијено је 1.736 мушкараца и 19 жена. У поновном нападу устаника 16. октобра убијена су два и рањен је један Немац, што је довело до нови жртава одмазде. Да би испунили сурову нацистичку пропорцију људских живота, хапсили су таоце на улицама, по кућама, двориштима… Тада шестогодишњи Ђорђе Ђорђевић, који је живео у улици поред парка Пљакин шанац, запамтио је – дошавши у њихово двориште Немци су врховима прстију прелазили одоздо ка горе по лицу његовог старијег брата, да провере да ли је почела да му расте брада, што би значило да је старији од 14 година и да тиме испуњава услов да буде стрељан. Нису имали милости ни према женама, старима и болеснима. Стрељано је 29 жена и најмање 106 особа млађих од 18 година. У најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 45 година, убијено је 1.340 особа. Неколико покушаја угледних људи да се стрељање заустави нису уродили плодом. Последњи хици на лагерском стратишту испаљени су 20. октобра 1941.
Током петодневног страдања, од 15. до 20. октобра 1941, бројне породице су изгубиле више својих чланова. Између осталих, стрељани су железничар Живан Блажић са три сина.
Стрељани су и Миодраг Марковић са два сина, породица Димитријевић, Радомировићи, три сина свештеника Саве Петровића, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић, Василије Обрадовић са два сина… Према досадашњим истраживањима историчара, од којих је Силвија Крејаковић дводеценијским ангажовањем највише допринела научно утемељном пописивању стрељаних, на лагерском стратишту животе је изгубило 2.200 цивила. Почетком новембра прекинута је блокада Краљева. Чачанске партизанске и четничке јединице и одлазе ка Чачку, ступајући у међусобни обрачун.
Немачка војска је отпор грађана сматрала тероризмом, а одмазде против цивилног становништва на окупираним територијама легитимним средством застрашивања. О томе сведоче сачуване фотографије посебних јединица Вемахта за пропаганду на којима су немачки војници фотографисани поред гомила мртвих тела, не би ли показали како ревносно испуњавају наредбе нацистичких вођа.
Надомак Краљева, страдања су настављена и после 20 октобра.
Казнене експедиције (јединица 749. и 737. пешадијског пука и 717. посадне дивизије из Краљева) у околним селима, започете су у септембру 1941. као селективне мере због угрожавања саобраћајница. Ширењем устанка прерастају у мере одмазде према целокупном становништву одређеног места и спровођене су све до почетка децембра.
Најбруталнијем удару окупационих снага били су изложени становници села у самој близини града (Грдица, Адрани, Јарчујак, Чибуковац, Рибница), села у близини војних објеката (Јовац, Мрсаћ, Ковачи, Жича), села на путним правцима виталним за немачку војну силу (Шумарице, Витановац, Милавчићи, Печеног – ка Крагујевцу; Кованлук, Ратина, Врба – ка Крушевцу) и села где су били устанички положаји (Сирча и Дракчићи). У рацијама војника Вермахта у октобру и почетком новембра страдали су и мештани Матаруга, Цветака и Лађеваца. Последице казнених експедиција биле су страдање цивилног становништва, опљачкана и попаљена домаћинства, уништена летина и десеткован сточни фонд. Према до сада утврђеним подацима, на основу примарних историјских извора и записа на надгробним споменицима, евидентиране су 264 цивилне жртве рација немачке војске у селима жичког среза, које су страдале од 8. септембра до 13. децембра 1941. За 25 убијених су непознате године рођења, а за четворо места рођења. Међу убијенима било је 45 особа женског пола, што чини 17,1% укупног броја жртава. Чак 15-оро деце стрељано је у дворишту, у близини својих домова, страдало од авионских бомби или су живи спаљени у кући. Убијена су 104 мушкараца старија од 50 година, што је 39 % свих жртава. Најмлађа је била новорођенче, дечак рођен само три сата раније. Настарије жртве, Велика Мијаиловић и Вемија Трифуновић, имале су 95 година.
Страдања и згаришта на краљевачком лагерском гробљу и у селима око града, појам стратиште стављају у знатно шири контекст, обавезујући потомке на колективно памћење и обележавање помена.
Малобројни су савремници највеће краљевачке трагедије. Остали су њихови сирочићи, сада већ у зрелим годинама, ближи и даљи рођаци, углавном расути по свету и унуци чије сећање је замагљено другачијим друштвеним императивима и обавезама.
У краљевачком музеју као највеће драгоцености чувају се фотографије, документа и лични предмети страдалника. Деценијама касније и даље пристижу писана и усмена лична и породична сећања о стрељанима. Уз поштанске пошиљке упућене кустосима, са пожутелим личним картама, наочарама, књигама, фотографијама, радним књижцама, пристижу и тиха олакшања потомака, јер су учинили пресудан корак да своје претке отргну од збирних бројева и подигну им јединствене споменике у музејским изложбама и публикацијама.
Шта је са осталим грађанима?
Социолози и антрополози су уочили да динамику памћења једног друштва пресудно одређује смена генерација која се догађа сваких, отприлике тридесет година. Тиме се мењају репрезентативни начини памћења, вредносни ставови и искуства. Установили су да годишњице и ритуали трансгенерацијски учвршћују сећања захваљујући симболима и наративима који се периодично понављају. Тиме су подстичу касније генерације да се без личног учешћа уткају у заједничко сећање.
Комеморација на лагерском гробљу сваког 14. октобра у Краљеву је друштвена и лична обавеза и одговорност да се подсетимо на највеће страдање у историји нашег града и да одамо пошту страдалницима. Деценије које су прохујале намећу потребу да се том датуму додају и други дани у години и на више начина допринесе да будући нараштаји вишеслојно спознају, рационално схвате и емпатски осете сву стравичност тог злочина против човечности. За почетак, да као ђаци више учимо о завичајној историји.
Тиме се ствара историјска препознатљивост једног града.
Тиме се гради национални идентитет и постављају чврсти темљи за његов опстанак у временима која долазе.
Мирјана Савић, музејски саветник
