До пре неколико дана, биста познатог српског јунака, Карађорђевог барјактара који је задавао главобоље турској војсци, налазила се у парку Пљакин шанац; 68 година од њеног постављања – нашао се један модеран „јунак“ да бисту – сруши
У време новогодишњих празника – споменик посвећен спрском мегданџији Јовану (Петробићу) Курсули који се на постољу у краљевачком парку Пљакин шанац налазио 68 година – оштетили су непознати вандали. Биста Јове Курсуле тешка стотинак килограма нашла се на земљи. Др Милан Матијевић, председник Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова, које носи управо име Јована Курсуле рекао је за портал Круг да их је ово вандалство – дубоко потресло:
– Споменик је подигнут 1954. године, а његовом постављању присуствовао сам као средњошколац. Подигао га је, што на споменику и пише – народ народ жићког среза, а акцију подизања споменика водили су професор историје Милорад Јовић, оснивач и први директор Народног музеја у Краљеву, новинар Јован Сарић и професор Јован Кричковић. Осим овог – тада је подигнут и споменик Антонију Ристићу Пљакићу.
Чланови Друштва „Јово Курсула“ сваке године, 5. септембра, обележавајући Дан ослобођења Карановца у Првом светском рату полажу цвеће на овај споменик.
Јово Курсула је, подсећа др Милан Матијевић, био Карађорђев барјактар кога је управо Карађорђе именовао за војводу, јер је био предводник устаничке коњице и оличење јунаштва и херојства.
– Сваке године, на дан Велике Госпојине, одржава се парастос на гробу Јове Курсуле у порти цркве брвнаре у Цветкама. Ту је, након смртног рањавања у бици са Турцима на Делиграду, донет Јово Курсула. Када су му извадили турско копље испод лопатице искрварио је и после 13 дана преминуо тај јунак који је, много пре Карађорђа, заједно са Лазаром Мутапом бранио српски народ од турских зулумћара: испод Котленика, у рудничком, гружанском крају. Надимак Курсула по којем је био познат добио у бици са Турцима на Љубићу. Турци су изазивали да се пошаље неки делија. Срби су мало оклевали, а када је Јован петровић изашао, Турци су узвиклунил „курсула“, реч која је у отоманској војсци значила „ратник“, „мегданџија“. Он је то име са поносом носио! – каже др Милан Матијевић.
Имe Јова Курсуле носе улице у 20 градова Србије и две основне школе – у Краљеву и у Варварину где, такође – постоји споменик сличан споменику у Краљеву.
Наш саговорник сматра да су, још увек непознати починиоци, који су бисту оборили на земљу, вероватно превидели тежину бисте која је, због старе технологије ливења тешка више од 100 килограма:
– Сматрам да смо премало учинили да заштитимо наше споменике. О Јову Курсули се учи веома мало у школским програмима. Морамо да развијемо неговање и поштовање традиције и јунака који су се борили за ослобађање Србије од дугогодишњег отоманског ропства. Мораће власт, културне институцијие и школе много више труда да уложе да млади науче ко су наши преци били, какви су били и како треба да чувамо успомену на њихово жртвовање, јунаштво и допринос за стварање слободне Србије.
Екипа портала Круг затекла се на уласку у парк Пљакин шанац управо у тренутку када је камион краљевачке „Чистоће“ одвозио бисту Јована Курсуле. У разговору са Катарином Грујовић Брковић сазнали смо да, како није у питању апоменик културе, већ споменик – овај случај није у надлежности Завода за заштиту споменика културе Краљево чији је она директор:
– У сарадњи комуналног предузећа и ЈП за уређивање грађевинског земљишта, споменик је одвезен како би могао да буде обновљен – појаснила је она.
Одлазећи из парка наишли смо на нашег суграђанина који је сматрао да је довољно да кажемо да му је име Микица. Он је неко ко је првог јутра након што је видео бисту на земљи, одлучио да покуша макар да је усправи.
– Било ми је баш тешко. Тај споменик је овде деценијама. Моја мајка је пре пола века радила у вртићу „Пчелица“ поред и нисам могао да допустим да биста јунака лежи на земљи. Не знам како, али успео сам да је усправим.
Кажу да – колико је обележја, толика је и захвалност потомака. Оних који знају да у животу треба водити битке које су довољно велике да би биле важне, али и довољно мале да бисте их могли добити. Оне друге, којима то није важно, прича о Курсули, свакако неће интересовати ни после ових речи. Ни прича, а ни одговор на питање зашто најпознатији српски мегданџија још увек нема споменик достојан величине свог лика и дела. Постоји, додуше, информација да ће аутопут од Појата до Прељине понети име овог великог јунака, али – о томе више тек када све буде званично. До тада – бар да сазнамо ко су они којима је сметао споменик и да бар покушају да објасне – шта их је навело да то учине?
М. М. Дабић
Више о Јову Курсули читајте у нашем ранијем тексту Ко је био непоткупљиви Јово Курсула?
