Ових дана из штампе је изашла друга књига поезије Краљевчанина Божидара Павловића; у рецензији за „Кишу“ проф. др Вера Рајовић написала је да смо „богатији за једну кјигу која оплемењује овај свет“
„Киша“ је књига која нас подсећа да не будемо шкрти у љубави, пошто је то једна од малог броја ствари које се увећавају трошењем“, каже у својој рецензији проф. др Вера Рајовић за другу по реду књигу поезије Краљевчанина Божидара Павловића.
Она у свом тексту истиче да је „Човек из епрувете“, прва књига овог аутора, била путоказ будућег стваралаштва који, поред љубави, садржи и поезију инспирисану његовим критичким промишљањем друштвене стварности сада и овде:
„Бежи ли он, овим избором, од наде да ће добити прилику да учествује својом (не малом) енергијом у грађењу бољег и праведнијег друштва, или је љубав његова трајно доминантна тема, или је прва грана која се разгранава од стабла живота, а након тога следе и друге…? Но, то ће време и његово будуће стваралаштво показати, иако је та дилема, у ствари, лажна, када се сетимо Чарлса Буковског који каже „Ако прво заволиш себе, волећеш и друге“, или, ако га слободније преведемо, „Да би волео друге, мораш прво да заволиш себе“, истиче др Вера Рајовић.
„Киша“ је за њу, у основи, књига о љубави, али и њеном антиподу:
„Човек се рађа између две ватре – ероса и танатоса, као љубави према животу која се бори са иманентним отпором према истом који га чини смртним. Управо та вечна тема љубави окупира аутора и те своје инспирације је сакупио у овој књизи као примарну и његовом животном добу примерену тему… А љубав, као што знамо има различита обличја од њене разлике по „објекту“ љубави (од мајке, као првог и примарног објекта љубави према којој, психолошка истраживања кажу, се обликују све наредне љубави, преко „сњеетхеарт“, до потомства које даје наду у победу над танатосом). Доказ да постоји пријатељска љубав је пажња, брижност, блискост и одговорност према њима („поштујемо их – и више…“), а, при том постоји увереност у узајамност ових ставова и осећања. Пажња, брижност, поштовање, узајамност (уверење да и они тако осећају и понашају се према нама) јесу компоненте и љубави према „драгој“ и потомству, но, код ових се, као компонента љубави, поред већег интензитета претходних компонената, додаје и страст, а ова је, пак,, различита у романтичној у односу на родитељску или пријатељску љубав.
Експлицитна тема песама у овој књизи је љубав „у најужем смислу“ персонификована у архетипу Адама и Еве као љубав од које почиње свет – људи који га граде. Дакле, оно што се популарно означава као „романтична љубав“ као симбол јединства духа и тела. Она љубав која „чува пламен“ јер има потенцијал креирања нових живота и нових љубави која повезује развој човечанства – људе који су свет некада, сада и оних који ће га чинити у будућности. Највише песама у историји поезије и јесте написано о тој љубави што може бити доказ да је она најкомпликованија – највећи извор, како среће, тако и патње. Зашто – дилема је вечна као и она о односу духа и тела.
Неке песме у овој збирци преузете су из ауторове прве књиге “Човек из епрувете” која је хетерогена и по садржају и по песничком стилу. У односу на тај контекст, у друштву себи сличних, ове љубавне песме се и другачије читају у једном згуснутијем контексту значења. На пример, у песми “Лажни ја” у првом плану је први стих
У мени види демона
без истине и части
гладног за туђим телом
и неком голом власти.
Као друштвени критичар, аутор се и према љубави односи са скепсом, страхом да је контаминирана друштвеном хипокризијом, која и љубав скида са звезданих тронова често је спуштајући у блато, негирајући њено стварно постојање, питајући се о њеној цени, препознајући негативна осећања и страхове који ризикују да је упрљају и сведу на посесивност до ропства.
Реформаторски критичан, како је то својствено младости, према ауторитету, а истовремено прижељкује идола коме ће се клањати, који би га могао ослободити дилема о грешности спајања у љубави.
Али када се тела споје, е то је грех
и њега се боје (Вољено робље)
У првој књизи песма “Мало” чита се иза песме “Продај се” која је жестока критика савременог материјализма и “шопохоличарства” и тамо смо, као читаоци, више склони да у љубавној песми прочитамо (и, можда, учитамо) елементе наставка тих тема, а да нам основна идеја “никад доста љубави”, која је тотално супротна као вредност од претходно са иронијом третираних тема, остане у другом плану, недочитана. Овде имамо прилике да осетимо њено језгро! А ова збирка је право гнездо за љубав описану у песми “То лепо не” једну класична љубавну песму у којој занос потискује грешност у други план .
Кроз стихове песме “Лажни рај” провејава дух из претходне књиге јер садржај песме представља рефлексију о смислу моралних дилема и смисла живота, као и зебњу да ли ће љубав преживети сва искушења, да ли она изистински уопсте постоји или је овоземаљски свет упрљао делећи је на телесну и духовну и различито вреднујући једну и другу као да их је могуће раздвојити и лишавати се оне коју свет осуђује:
када се демон умеша
тада те остави Бог. Већ парадокс у наслову ове песме најављује низ
амбиваленција на осећајном и дилема на мисаоном плану код самог аутора. Навешћемо неке од дилема:
– Физичка лепота као компонента телесног износи и индукује страх од моћи обожаване, тј. љубави према њој, моћи те љубави над њим. Ова унутарња подељеност се креће кроз класичну психоаналитичку динамику заљубљености кроз коју придајемо све више катекси (по Фројду) партнеру, а наша вредност у сопственим очима опада – свест да је-га све мање заслужује и преиспитује се да ли он њу заслужује.
– Проблем грешности коју по дефиницији намеће телесна љубав а над којим песник тријумфује: „Нису ти могли ништа,.. само су себе оборили!“ (Портрет грешнице)
– По дефиницији (Пјер Жане, француски психијатар) љубав, као свој контрапункт има мржњу које чине пар најсложенијих емоција на истом континуму између којих се налазе друга човекова осећања – страх, љубомора, гнев… сачињена помало од обе.
– Следећа боја у колоратурној поезији ове књиге јесте придев и јесте боја – зелена. Песма “Топли летњи ветар” илуструје да је, за аутора, обавезни амбијент праве љубавне приче природа, ветар, киша, шума, месец.. за разлику од оних песама где аутора муче дилеме око постојања љубави… које су често смештене у клаустрофобичне просторе урбаног типа. Није Павловић одолео да и овде не покаже шта, у крајњем значи његово политичко (у Аристотеловом, а и активистичком значењу) опредељење: природу асоцира са лепим, а артифицијелно урбано окружење са доживљајима љубави који су турбулентни, обојени мањком личног поверења учесника у њој и деформацијама у њеном тумачењу којима је подвргава алијенација савременог човека. У крајњем, аутор заузима критички однос према свему што је човек створио не поштујући природу, дрзнувши се да поремети праведно распоређено право да уживају у њој. Природа у њему заиста буди пунији доживљај љубави у којој су обе стране пођеднако срећне, пођеднако их „греје киша“, а „месец хлади“.
Ове амбиваленције које погађају осећајни план и прете да оскрнаве врхунско осећање као песников идеал и производе одвајања као растанке и празнине и стално тестирање поверења које нас час пушта унутра, час тера на усамљеност пуну чежње. Оне су чешће у песмама у којима песник жуди за љубављу, где оне његовом изразу додају дозу елегичности.
Песма „Морало је“ представља рефлексију о противречностима у нама, унутрашњим конфликтима узрокованим суочавањем са дилемом добра и зла у односу на то куда нас срце води. Као читалац, питала сам се зашто је „морало“, како каже песник, да ли због љубави и за њу, или етике коју намеће цивилизација и откуда да се те две алтернативе међусобно искључују?
Све у свему, богатији смо за једну кјигу која оплемењује овај свет. Божине песме су богате противречностима – узлети и падови, усхићења и разочарења, наде и очаја, дилема и амбиваленција… – једном речју, љубављу!“, поручује проф др Вера Рајовић
