Ова кућа један је од објеката старе градске архитектуре који су по разним основама репрезентативни за минула времена, али о њој – нажалост, премало знамо; зато – послушајте шта све здање у којем је сада Завод за заштиту споменика културе – има да вам „каже“
Колико сте пута застали поред времешне куће лепе фасаде у којој се у Краљеву сада налази Завод за заштиту споменика културе? Она је један од објеката старе градске архитектуре који су по разним основама репрезентативни за минула времена, али о њима – нажалост, премало знамо. Градили су је, пре скоро 120 година Димитријевићи које су сви у граду звали Швапчићи. Откривамо зашто, али и – део историје овог здања.
– Кућа породице Димитријевић/Швапчић подигнута је 1903. године. Подигао ју је Димитрије Димитријевић са женом Зорком за потребе своје породице. Претпоставља се да је породица Димитријевић дошла из „прека“, то јест из некадашње Аустроугарске – сазнајемо од Марије Ђоровић која је у Заводу за засштиту споменика културе Краљево – конзерватор истраживач (историчар) саветник.
Питамо: зашто су Димитријевиће у граду звали Швапчићи, а наша саговорница подсећа да је у Краљеву тог доба било доста породица које су се презивале Димитријевић, али Швапчићи нису били истог порекла као остале породице истог презимена
:
– Димитријевићи су се и потписивали као Швапчићи. На заглављима докумената који су припадали њиховим фирмама и радњама, стављали су потпис Димитријевић/Швапчић. Према једној од теорија, можда су их звали Швапчићима зато што су дошли из Аустроугарске, али – може да се деси и да је то било због тога што су трговали, бавили се увозом и извозом не само унутар земље, него и са државама у окружењу, па је могуће је да су их и због тога звали Швапчићима.
Чедомир Бачкуља, историчар уметности, виши конзерватор – истраживач из Завода за заштиту споменика културе Краљево сматра да су Димитријевиће звали Швапчићима можда и због моде коју су собом донели:
– Начин облачења, само уређење куће, то што су дошли из Подунавља (Аустроугарска, по локализму Швапска), карактеристике у понашању, сам начин живота, можда су им донели презиме Швапчићи.
Породица Димитријевић имала је шест синова.
– Од 1916. године четири старија сина живела су у Швајцарској, док су двојица најмлађих остали са мајком Зорком у кући. Отац је био интерниран са виђенијим краљевчанима у аустроугарском логору Нежидер и један је од трећине Срба који је голготе Нежидера преживео и вратио се у Краљево. Занимљиво је да су се сви из породице Димитријевић вратили кући након Првог светског рата. Оно што је карактеристично скоро за све жене у време, до тада највећег светског сукоба, карактеристично је било и за Зорку Димитријевић. Она је морала силом прилика да постане глава породице и да брине о својим најмилијима. О томе нам сведоче дописне карте које се налазе у краљевачком Историјском архиву. Оне причају причу о једном веома тужном и трагичном периоду, како за породицу Димитријевић, тако и за Србију – каже Марија Ђоровић.
Зорка се дописивала са својим супругом и синовима који су се налазили у иностранству, обавештавала их је о стању у Краљеву, о стању имовине и здрављу дела породице у граду на Ибру, каже Марија и додаје:
– Писала им је како се сналазе, слала им новац, пакете, како је умела и знала. Захваљујући томе што је породица успешно била оријентисана на трговину, Димитријевићи су постали власници великих површина земље, разних објеката које је Зорка својом умешношћу успевала да издаје под најам. Продавала је шуму, продавала је и такозване еспапе и успевала некако да одржи у животу своју породицу.
Након Првог светског рата, у кући са оцем и мајком остају три сина. Друга три сина остала су у иностранству, неки због школовања, неки због посла, а по завршетку и Другог светског рата, са доласком комуниста на власт, тј. променом друштвенополитичког система, економска ситуација породице Димитријевић почиње драстично да се мења:
– Они остају без својих поседа, дућана, без највећег дела имовине. Тако су 1978. године у кући живели само најмлађи син Коста и његова кћерка Зорка који су били принуђени да кућу продају, јер више нису успевали да је одржавају. Од те године, у овој кући се налази Завод за заштиту споменика културе Краљево. Једини услов који је породица имала да би кућа била откупљена, био је да нови власник не промени распоред просторија у кући и да све остане онако како је и било. Ми смо то до сада успели да испоштујемо – оцењује Марија Ђоровић.
У сваком случају, кућа породице Димитријевић/Швапчић – и после толико година, представља један од најрепрезентативнијих примерака грађанског типа становања и архитектуре: Као таква – није једина ни у краљевачкој Улици цара Лазара, али је по свом облику, величини, фасадној обради и специфичној грађи, прави примерак тадашње „архитектонске моде“.
– Кућа је велико, приземно здање и подељена је на главни део који је окренут ка улици (правоугаоне основе) и на део са помоћним просторијама. Они из ваздуха заједно осликавају ћирилично слово „Г“. Оно по чему се у Краљеву ова кућа препознаје као репрезентативно здање јесте организација уличне фасаде. Главна фасада је конципирана као класицистичка фасада са наглашеном симетријом, дефинисаном централним ризалитом (испустом) односно испустом и два бочна ризалита. Централни део између прозора је познат по фигурама такозваних „атланата“ које су изливене у кречу и цементу и који, заправо, дају ритмичност тој фасади. Фасада је у осталим својим декоративним елементима обележена уобичајеним обликовања допрозорника, тимпанона (троугаоних поља изнад прозора), кровних венаца, профилисаних тако да је читава фасада веома разуђена. У контрасту светла и сенке она даје наглашену ритмичност и изражену декоративност – истиче Чедомир Бачкуља.
Остали делови ове зграде, односно дворишне фасаде су сведенијег типа и осим допрозорника – немају изражених декоративних утицаја, додаје наш саговорник.
– Допрозорници су уклесани у камену пешчару, а „сокл“ који је стилизован од правилних квадрата такође је од камена пешчара. Оно што још карактерише зграду јесте столарија улазних врата која су, такође, класицистичка, конципирана са многим геометријским мотивима и сами прозори – дупли. У кући је сачуван и добар део вредности ентеријера: осликане су највеће просторије, а очуване су и старе, каљеве „жолнаи“ пећи за грејање из чувене фабрике керамичких плочица из Печуја у Мађарској.
Жолнаи пећи су рађене од посебне врсте декоративне глине која је стављана у калупе у којима је добијала декоративни облик. Касније су ручно полиране, премазиване и бојене, што је био најквалитетнији начин да – дуго трају. Печуј је познат као центар производње тих пећи, а у Суботици и данас постоји једна радионица која се бави поправком таквих керамичких каљевих пећи, али и изградњом нових – савременог дизајна.
– Осликавање зидова централних просторија рађено је уз помоћ модела, односно шаблона које су радили путујући „собосликари“. Избор мотива често је био разноврстан. Негде су то били искључиво флорални мотиви, а у овом случају били су комбинација флорлалних и антропоморфних мотива са неким елементима ведута – пејзажа, древних рушевина, дакле типичних класицистичких и романтичних начина уређења соба у XIX веку. Све то је, наравно, грађено у функцији удобног становања са квалитетним материјалима. Од таквих материјала су грађена степеништа, ограде – гелендери и остали делови куће – појашњава Бачкуља.
Претпоставља се да је некада у кући Димитријевића/Швапчића било осликано више соба (осим фоајеа и салона). Измењен је и намештај, јер нема пуно примерака оригиналног покућства.
Кад следећи пут прошетате поред овог здања – обратите пажњу на представу грба између прозора на средишњем делу уличне фасаде на којем се налазе иницијали власника Димитрија Димитријевића. Сада када сте, захваљујући овој причи упознали један од репрезентативних примера грађанске архитектуре са почетка XX века – биће вам лакше да замислите како је некада у овој кући – кључао живот једне велике породице. Прича о њој, прича је и о томе како су све промене, заправо, само доказ да се времена мењају, а са њим – и сви ми.
М. М Дабић
