Предузетник Владан Ђорђевић сматра да би млади требало више да се баве предузетничком делатношћу, да се определе према Копаонику, али је свестан да то није спојиво да жељом сваког родитеља да му дете заврши високе школе, оде негде и „буде нешто“ .
Према бази предузетника која се налази на званичном сајту Општине Рашка – број активних предузетничких радњи на територији ове општине тренутно износи 871. Из регистра активних – избрисано је 1.477 њих. Неки од активних предузетника своје бизнисе покренули су захваљујући субвенцијама Националне службе за запошљавање. Већина њих каже да су им та бесповратна средства, у тренутку покретања посла, била – више него значајна.
Један од њих је Владан Ђорђевић, чија радња се налази у срцу Рашке.
– Предузетник сам постао захваљујући субвенцији Националне службе за запошљавање. Тада ми је то била веома велика помоћ. Купио сам моћан компјутер, много бољи него што је био кућни рачунар. И данас радимо разне услужне ствари: припрему документације, углавном услуге грађанима и предузетницима које они не могу да обаве у својим фирмама или код своје куће – каже за портал Круг Владан.
У питању је припрема документације, израда уговора купопродаје возила, фотокопирање, израда печата. Данас када се чини да сви више воле државни посао, сматрајући да је тако лакше чекати пензију, Владан каже да свој приватни посао има са чиме да упореди:
– Четрнаест година радио сам у државној фирми. Брзо сам био сигуран да никада не бих могао да се вратим у државну службу. У њој си увек везан за нешто, а овде си сам и слободан, водиш свој посао.
На питање има ли савет за оне који су, можда, на ивици да уђу у приватне воде, а немају храбрости и како је храброст сам скупио, Владан одговара да су и он, и супруга – чиста предузетничка породица. Она је приватну кројачку радњу регистровала пре њега, такође уз субвенцију Националне службе за запошљавање:
– Зато има доста њих који дођу за савет код мене, а мој је савет да свако ко има неку своју идеју да се бави нечим, не треба да је задржава за себе, не треба да је ставља у запећак, већ треба да се покрене, да ради за себе, да буде сам свој газда, да осети своју одговорност.
Колико су данас, заправо идеје најважније, питамо?
– Најважније су идеје! Добро треба да размислите куда са том идејом, да ли је она остварива, да ли је исплатива.
Умете ли Ви добро да избалансирате посао и живот? Многи се жале да, кад су приватници, цео свој живот претворе у посао и свом бизнису подреде све?
– То је једна велика истина! Приватан бизнис подразумева да сам себе тераш да радиш. Ту нема боловања. И кад си болестан – мораш да дођеш да радиш, јер ако данас не радиш – нема средстава. Осим тога – не можеш да затвориш кад хоћеш, да одеш ван Рашке, везан си за место.
На молбу да оцени каква је Рашка за живот и рад младих, Владан се одлучује да помене пример пријатеља који је из Београда дошао са породицом да у Рашки живи и ради:
– Кад га питамо како се за то одлучио, он нам одговара како ми у Рашки нисмо ни свесни предности живота у малом граду. Каже: „Имате имате огроман потенцијал, све вам је лепо, све вам је на дохват руке. Устанем, одведем дете у вртић, радим цео дан, узмем дете из вртића и већ у 16.00 сам код куће, а у Београду то не бих могао. Много ми је лепши живот овде, много ми је чистији ваздух, све је лепше одлучио сам да се из Београда вратим у Рашку.“ Ипак, из Рашке је много деце отишло за Београд у школу и тамо остало. И моја деца су – сетно каже наш саговорник.
На питање зашто смо тако загледани у веће средине и како младе анимирати да се врате, Владан каже да је његов одговор врло једноставан – младе је могуће анимирати само приватним бизнисом:
– Ја сам „дете са улице“, знам да слушам и видим да има доста младих који се баве пољопривредом или неким делом пољопривреде и лепо зарађују. Требало би да се млади више баве предузетничком делатношћу, да се мало више определимо према Копаонику. Копаоник је наш, рашчански, треба наша деца се определе према Копаонику, да они отварају нешто горе, на планини, да они размишљају горе да раде, али – с друге стране, сваки родитељ у исто време жели да му дете заврши високе школе, да оде негде, да буде нешто. Није могуће и једно, и друго – свестан је Владан Ђорђевић.
Масовни одласци, пре свега младих, допринели су да између Пописа становништва и домаћинстава из 2011. и овогодишњег – према првим резултатима најновијег пребројавања, број становника Рашке буде смањен за 11 година за 3.019 људи, са 24.678 на 21.659 људи.
Најтужнији део ове приче је чињеница да одлазе они на којима је требало да почива будућност овог краја. Ту суморну слику Владан илуструје епизодом која се њему и четворици познаника и пријатеља догодила претходне вечери. Њих петорица су, у разговору на улици схватили да ниједно од њихове деце – више не живи у Рашки.
– А сва петорица имамо по двоје деце! Зато један од нас рече: Ко последњи оде, нека угаси светло – каже Владан.
Хоће ли неке нове генерације открити лепоту живљења у мањим срединама, зависи од много чега, али пре свега од могућности да у њима зарађују за достојанствен живот.
М. М. Д.
*Овај медијски садржај суфинансиран је средствима из буџета Општине Рашка. Ставови исказани у њему нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
