Скоро два века стари храм памти добре и лоше дане, чува оригиналне иконе, одолева зубу времена као један од симбола специфичне врсте народног градитељства и као да поручује да се онима који у чуда верују – она чешће догађају
„Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни у ком народу, али од њега зависи како ће поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у којем народу и од којих родитеља“, говорио је патријарх Павле. Цркве брвнаре прича су о српском народу који је, знајући за то – у зло време, када су Турци у Србији рушили зидане храмове – правио цркве од дрвета које је могао, како се причало, за ноћ да пресели, па се у народу приповедало како су саме прелетеле.
У Врби – девет километара југоисточно од Краљева свој дом је нашла црква брвнара посвећена преносу моштију Светог Николе. Она је, како се претпоставља (јер писаних трагова нема) – грађена вероватно 1831. године.
О старости цркве говори и натпис на надгробној плочи. „Овде почива тело блажеупокојеног Николе Шарца из Врбе. Он из побожности пре 30 година поклони ову земљу врбској цркви на којој се одмах црква подиже, а доцније и школа. Подижући спомен свим и својијем потомаца поживе година 70 и престави се у вечност 10. августа“ сведочи натпис из 1861. године. 1861.
Грађани Краљева не знају пуно о црквама брвнарама, а требало би – јер је Краљево, односно – читав простор Краљево – Чачак – Горњи Милановац – специфичан део Србије по великом броју цркава брвнара које су се том простору очувале као специфична врста традиционалног градитељства, каже за портал круг Катарина Грујовић Брковић, директорка Завода за заштиту споменика културе Краљево.
– Црква брвнара у Врби је типичан репрезент ове врсте архитектуре, а грађена је прикупљањем прилога локалних становника и њиховим активним учествовањем у изградњи храма. Изграђенај е на месту на којем се и данас налази, али је током Другог светског рата – 1944. године, значајно оштећена у експлозији барута који се налазио у новој цркви која се налази поред. Њен кров је тада у потпуности настрадао, па је поправке цркве рађена одмах по завршетку Другог светског рата и црква је тада добила изглед који је очувала током друге половине 20 века – подсећа наша саговорница.
То није био оригиналан изглед, јер је црква деценијама имала кров од ћерамиде и много блажу кровну конструкцију од данашње (по угледу на оругиналну) коју су локални пароси одржавали трудећи се да сачувају храм од даљег пропадања. Током 2014. године, стручни тим Завода за заштиту споменика културе урадио је пројекат конзерваторско-рестаураторских радова на цркви брвнари у Врби, којим је предвиђено враћање оригиналног изгледа храма.
– Средствима Министарства културе током 2017. године урађена је реконструкција храма и тада је постављен кровни покривач по угледу на првобитни са стрмијом кровном конструкцијом и кровним покривачем од дрвета, односно од клиса који се сада може видети у овом храму. Храм је правоугаоне основе са заобљеном, односно луцном олтарском апсидом у унутрашњости храма. Очувани су делови оригиналне олтарске преграде и старе престоне иконе, док се поуздано зна, на основу архитектонских истраживања, да је црква имала и припрату, односно да је простор за вернике био подељен на наос и припрату. На талпама и на конструкцији свода пронађени су трагови који упућују на то да је постојала преграда у унутрашњости у простору за вернике. Читав простор унутрашњости цркве је засвођен једним лучним сводом који се налази испод овог предивног кровног покривача – истиче директорка Завода за заштиту споменика културе Краљево
Није сачувано пуно декоративних елемената, јер црква није имала богате ктиторе, па ни ангажоване врсне мајсторе, већ су је својим прегалаштвом подигли локални верници.
– Очувано је мало декоративних елемената: то су стрехе испод крова, декорисана врата на северној страни на којима су очуване профилације којима су врата украшавана. Вредан је помена оригинални прозор, односно дрвени капак који је очуван са јужне стране храма. Формиран је постављањем дрвеног капка у жлебове и прозор се отвара померањем на десну или леву страну и на тај начин се обезбеђује продор светлости и свежег ваздуха унутрашњост цркве.
То што је црква брвнара посвећена Светом Николи, који важи за господара вода и заштитник путника: лађара, сплавара, рибара и воденичара, вероватно има везе са близином Мораве. Вероватно је близина реке утицала да црква буде посвећена баш Светом Николи и да га читав тај крај слави као свог заштитника. Занимљиво је, наводи се у једном етнографском истраживању да су и све воденице на Морави посвећене Светом Николи.
Оно што предстоји од радова на цркви брвнари је, према речима Катарине Грујовић Брковић – израда нове иконостасне преграде, будући да се у храму и сада налазе очуване неке од старих икона са иконостаса. Наравно, потребно је извршити конзерваторско-рестаураторске радове, али – циљ је да се након конзервације икона и израде нове иконостасне преграде, старе иконе у једном новом руху врате у храм који је и сада комплетно реконструисан и да се он коначно стави у функцију онако како му доликује као старини од скоро два века током којих је „прегрмео“ многе невоље. Можда је дуговечност цркви брвнари у Врби обезбедио и Свети Никола који у народу има епитет чудотворца. Уосталом „чуда су тамо где им се верује и што више верују, то се – чешће догађају“.
М. М. Дабић