Према предању, црква брвнара на овом месту потиче из 1804. године, када су је мештани, за само једну ноћ пренели из суседног села Грачац, са тзв. Грачачке главице на Вукушичко брдо
Иако постоје предања да су цркве брвнаре подизане још у средњем веку, за време владавине Немањића, ниједна од њих – није сачувана. У време Карађорђа, вође Пвог српског устанка, између 1800. и 1813. године, углавном су обнављане старије цркве- брвнаре, али су у мањем броју подизане и нове. Према усменом предању, и црква брвнара у селу Вукушица, између Краљева и Врњачке Бање – једна је од њих.
Јереј Александар Тимотијевић, парох вукушички, каже да, по ономе што се међу народом овог краја преносило са колена на колено, црква брвнара на овом месту потиче из 1804. године, када су је мештани, за једну ноћ пренели из суседног села Грачац, са тзв. Грачачке главице на Вукушичко брдо:
– Тамо су је, наводно, турске буле оскрнавиле, јер су сушиле веш у њој. Прве писане податке о овој цркви брвнари имамо из 1837. године, а за ктиторе се сматра породица Голушић из Раштана, насеља у околини Битоља, који су се из тог краја, преселили у ове крајеве.
Првобитна црква била је површина 36 квадратних метара, а 1923. године од опеке је дозидана припрата површине 2,65 квадрата.
– Иначе, цела црква изграђена је од храстових брвана. Има правоугаону основу са полукружним олтарским завршетком. Унутрашњост цркве подељена је на три дела: олтарски део, лађу цркве или наос и дозидану припрату. Мештани су 1881. године цркву препокрили шиндром. Она је унутра засведена шашовцима, а под је урађен од камених плоча. Сам темељ цркве висине је пола метра – сазнајемо од јереја Александра Тимотијевића и шетњом кроз вукушичку цркву брвнару која у децембру, са првим снегом, живи праву зимску бајку.
Амбијент у којем црква обитава – неупоредиво је лепши у пролеће када је све зелено или, можда, још лепши у јесен када се црква својим браон-белим колоритом савршено уклопи у јесење тонове. Само црква неуобичајена је по томе што је смештене у центру гробља на којем се налази велики број споменика, такозваних крајпуташа који су подигнути палим борцима којима се не зна гроб.
Иконостас у цркви је дело локалног сликара. Иконе у доњем делу су квалитетније израде и рађене су темперама на платну.
– Престоне иконе рађене су у византијском стилу, али из времена када је он почео да поприма елементе барока. Ту су икона Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља који је и храмовна слава овога храма и заштитник овога места – каже вукушички парох, јереј Александар Тимотијевић.
У цркви брвнари у Вукусици налази се и један део моштију непознатог вукушичког светитеља. Оне су изложене поред централне целивајуце иконе како би верници могли да им се поклоне. – Још је вредан помена вукушички јереј Теохар Теохаревић који је опслуживао ову парохију од 1946. до 1951. године и у то време спасао ову цркву брвнару од обрушавања. Он је, заједно са мештанима, у непосредној близини цркве подигао црквену салу за потребе цркве и парохијана. На темељима те првобитне сале коју је Теохар изградио у близини храма касније је изграђена данашња црквена сала која је сада у употреби и у чијем склопу се налази и црквена продавница – истиче наш саговорник.
На зиду црквене сале, занимљиво је, налазе се урамљене фотографије претходних пароха са њиховим кратким биографијама. Ти текстови поред фотографија доносе приче о животима пароха, а кроз њих се може сагледати и живот саме парохије и историја Храма светог Јована Крститеља у Вукушици.
У непосредној близини цркве брвнаре налази се и важан споменик извесном свештенику Радославу из 1834. године. Он је, пре скоро једног века службовао у овој цркви, а сахрањен је у Вранешима.
– Ова црква је „жива црква“, јер се парохијани окупљају покрај своје богомоље и долазе на свете литургије, причешћују се и доносе да пресеку колач за своје крсне славе. Ја сам, по благослову Његовог преосвештенства епископа Јустина, постављен за пароха на овој вукушичкојој парохији 2. јануара 2021 године и од тада службујем у овом храму. У њему се служи света литургија „црвеним словом“ у току недеље, а недељом се служи света литургија у новом Храму светог Саве у Вранешима – каже јереј Александар Тимотијевић, парох вукушички.
Према подацима из 2015. године, село Вукушица имало је 62 домаћинства. Куће су на заравни испод Вукушићке (или Бачевачке) Главице и на плећатим косама Чаирима и Неделу, које се од Вукушићке Главице благо спуштају северу ка Вранешима.
У селу постоје четири потока: Градински Поток, Товарница, Орашће (или Рашће) и Грабљи Поток, седам извора, 10 бунара, бројне парцеле и шуме. Куће су збијене у гомилу, 20 до 50 метара удаљене једна од друге, ређе 100 до 200 метара, као што су куће Бачевића испод Вукушићке Главице. У харачким списковима из 1818. године Вукушица, која је до 1844. године била заселак села Отроци, имала је 13 кућа.
Можда је налепше да до цркве брвнаре у Вукушци прошетате лети: сеоска заветина је други дан Празника свете тројица – други дан Духова. Можда вам тада постане још јасније зашто је, у време владавине Турака на овим просторима, обновљено грађење цркава брвнара у селима, на скровитим местима, у густој шуми.
Тада је дрвне грађе углавном било свуда, а изградња црквице од дрвета није изискивала посебну вештину, јер су биле веома сличне кућама за становање које су тада биле грађене од дрвета, а за кратко време народ је лако могао, у случају потребе, да их премести са једног на друго скровитије место. Црква у Вукушици је на Вукушичкој Главици сигурно пронашла свој прави, прелепи дом.
М. М. Дабић
