Дуг пут који мора почети: од приче да ће нас Цигани украсти кад смо били мали, до разумевања и солидарности

У трећем тексту серијала Тачке сусрета: када се и како ослобађамо предрасуда – доносимо разговор с младима из Србије и Босне и Херцеговине на тему предрасуда према Ромима и Ромкињама, као и личне приче наших саговорника/ца о начинима ослобађања од предрасуда према овој групи људи

Нерма Џаферовић, двадесетдвогодишња студентица генетике из Градачца, током свог одрастања чула је за Роме да су неуредни и нечисти, необразовани, да краду и да генерално заостају у свему у односу на друге националности. Сифету Каралићу, двадесетчетворогодишњем студенту књижевности из Зенице, као малом је често речено “да ће га Цигани украсти ако не буде слушао“. Роми су у његовом окружењу искључиво повезивани с музиком, играњем и безбригом.

Милош Лазовић, двадесетдвогодишњи студент Филолошко-умјетничког факултета из Краљева, често је чуо реченицу: “То су циганска посла“, а под тиме се, објашњава за наш магазин, мислило на трачарење, али и на све што је врло слабо естетски и уметнички

Роми су често сврставани у грађане нижег реда и додељивани су им послови које нико други није хтео да прихвати. Неки од најчешћих стереотипа био је окривити их да су украли неку ствар која је нестала или слично. Сусретао сам се с разним коментарима на рачун њиховог начина живота и навика које су имали: да се не купају, рано се венчају, па имају много деце, живот у несанитарним условима. 

Предрасуде од раног д‌етињства као средство застрашивања

Ивана Јовановић, двадесетчетворогодишња активисткиња за људска права из Пожаревца, која је завршила Факултет политичких наука, истиче да предрасуде о Ромима и Ромкињама настају још у д‌етињству и да се често користе као средство застрашивања деце. 

Ако не будеш добар, доћи ће Циганка да те одведеТо је оно главно што смо још о Ромима чули као мали – истиче наша саговорница.

Ивана Јовановић – фото приватна архива

Током основног школовања сусрећемо се с тиме како Роми имају те неке мере којима све добијају на длану, али они то не користе. Ту је и увредљив говор како су лењи, али ти нико не објасни шта су заправо те афирмативне мере. Ствара се утисак да је то неки поклон, а изузима се друштвено-политичка и социјална ситуација. 

Изјаве наших саговорника и саговорница потврђују неке од најчешћих предрасуда о Ромима/кињама које чујемо у породичним кућама, школи, медијима, окружењу, а које често све Роме своде на једну особину или карактеристику занемарујући много сложенију социјалну, економску и културну позадину транзицијских друштава у региону.    

Затвореност, страх и опрез

Нерма Џаферовић је увек била свесна да је њена држава подложна генерализацији скоро свега. 

Јасно ми је било да неки људи јесу можда доживели нека негативна искуства с Ромима и да зато размишљају на погрешан начин. 

За њу су то увек били људи затворених видика који, заправо, нису спремни да се суоче с неком другачијом истином, па им је лакше веровати у своју лаж. Као неко ко је јако емпатичан, увек јој је било неугодно слушати негативне приче о ромској популацији, јер би се стављала у кожу људи који припадају тој националности, а који не морају уопште бити таквима каквима су представљени широј маси.

Знам колико би мене погодила нека ситна неистина која би се ширила о мени, па сам замишљала како је тек њима суочавати се с тим сваки дан.

Сифет Каралић је пак предрасуде с којима се сусретао током одрастања доживљавао с неком врстом страха и опреза.

Веровао сам да ме неко штити причајући ми такве стереотипе и да уколико не дођем у било какав контакт с Ромима/Ромкињама бићу спасен од кожних болести, напада, пљачкања и слично.

Сифет Каралић, фото приватна архива

Милошу Лазовићу најупечатљивија ствар у целој причи засигурно јесте исмевање и малтретирање младих Рома, који су били принуђени да просе или да се на неке друге начине снађу да кући донесу новац како би имали шта да поједу. 

Неки од тих ставова су ми заиста сметали и нисам их разумео. Они су последица међусобног неразумевања и недостатка жеље да се и једна и друга страна боље упозна и разуме. 

Ивана Јовановић искрено истиче да није размишљала много о ставовима о Ромима/кињама с којима се сусретала у своме окружењу. Тек кад се почела бавити људским правима схватила је колико су дубоке и тешко промењиве овакве предрасуде.

Ако још од детињства слушате доћи ће Циганка да те одведе или “ма, они су Цигани”, формираш неке ставове које не преиспитујеш до неког преломног тренутка. За мене је то било када сам кренула да се бавим људским правима и кад сам кренула да деконтруишем све те наративе.

Улога образовања

Нерма Џаферовић се сећа да су у основној школи увек славили Светски дан Рома и да је то за њу у том узрасту било јако значајно. 

Сви смо у разреду имали неког припадника/цу ромске популације и на тај начин смо им показивали да нису невидљиви и да су важни. Тај дан бисмо учили о историји Рома, плесали њихове традиционалне плесове и уживали уз музику. 

Поред тога, позитивне приче о Ромима/кињама у медијима су јој, такође, јако значиле у ширењу видика. 

Јако је важно имати прилику читати о успесима неког од њих и схватити колико су талентовани и заправо исти као ја, ти и сви остали, и како заслужују исти третман и прилике у друштву.

Нерма Џаферовић, фото приватна архива

Лични контакт и сусрет

Рецепт Сифета Каралића за ослобађање било каквих предрасуда јесте прекид коришћења сервираних информација и наметнутих увјерења. 

Да бих отклонио од себе све предрасуде о Ромима и Ромкињама, морам да их упознам, али не само именом и презименом, већ све оно што обликује њихов идентитет, а то је култура – од њихове заставе, хисторије, језика до њих самих. 

Дијалог је увијек врло користан, па је Сифет тако упознао Елмина Бурдалића, младића ромске националности који је сада постао његов добар друг. 

Његова животна прича руши све могуће предрасуде. Наиме, остављен је без игд‌е икога, препуштен самоме себи од најранијих година живота. Међутим, није дозволио да га одгоји улица, већ школа. Својим вредним радом и образовањем постао је магистат телесног и здравственог васпитања, па је данас фитнес тренер у Сједињеним Америчким Државама гд‌е живи и ради. Својим поштеним и преданим радом постигао је све оно што је данас – истиче Каралић

Иако похвална ситуација, она је ипак у контексту Сједињених Америчких Држава. С правом треба да се запитамо колико Рома и Ромкиња на нашем простору не добија прилику за запослење, између осталог, и због предрасуда.

Окружење које не дозвољава предрасуде према било коме или чему

Један део окружења у којем се налазио Милош Лазовић никада није дозвољавао стереотипе према било коме или чему.

Тако ми се чини да је било у мојој основној школи, а касније и средњој. Сви смо били укључени у једну заједницу и нисмо се одвајали.

Милош Лазовић – фото приватна архива

Основ за превазилажење овог проблема јесте дијалог и чињеница да различитости покрећу овај свет.

Ивани Јовановић је највише лично помогло разумијевање ширег контекста и ситуација с којима се Роми и Ромкиње сусрећу сваког дана, литература Метија Кемберија, видео клипови на ТикТоку и сами гласови заједнице.

Мислим да ми је то највише помогло, као и моја жеља да слушам и да чујем.

Медијски простор, култура, књижевност, музика

Уступање медијског простора ромској популацији Нерма Џаферовић сматра јако важним. Лако је, тврди, стварати предрасуде и стереотипе ако никада немамо прилику чути другу страну приче. 

Важно је да се глас Рома и Ромкиња чује и важно је знати њихове ставове једнако колико и наше, јер једино на тај начин можемо увид‌ети да међу нама нема суштинских разлика. 

Такође, инклузија и давање једнаких прилика за ову нашу саговорницу је изузетно значајно. 

На тај начин млади могу да се упознају, конектују и руше баријере грађење пријатељстава. 

За Сифета Каралића су култура, књижевност, музика, традиција, историја одлични начини упознавања и превазилажења предрасуда. 

Морамо бити спремни да дамо свакоме шансу, да будемо отворени и широки према свима. Човек је биће којег с другим повезује дијалог. Други може представљати неки изазов и уколико нисмо спремни упознати Другога, увек ћемо упадати у замку предрасуда. Зато, хајмо дати Другоме шансу и разлог за разговор и одбацити све једноставне поступке и прихватити животну комплексност. Нажалост, не живимо у брижном свету и као људи морамо препознати властиту обавезу за бригу о Другоме. Не смемо избегавати брижност и системски је затирати – истиче Каралић.

Упознавање, демистификација и сигурни простори

Најједноставнији начин да се превазиђу предрасуде према једној друштвеној групи за Милоша Лазовића јесте упознавање и демистификација исте. 

Укључио бих све групе у друштвене активности, пре свега у културу коју сматрам једним добром које не познаје стереотипе о којима ми говоримо. 

Ивана Јовановић сматра да ми као већинска заједница можемо и морамо да дамо простор људима да говоре о свом положају и да тај простор својим искуством мењају.

Мислим да и друштву то може највише да помогне, као што је и мени. Потребно је да стварамо сигурне просторе у којима ће Роми и Ромкиње да деле своје приче, да кажу шта им је потребно од нас као од већинске заједнице и шта можемо да радимо заједно с њима, али не у њихово име. 

За ову нашу саговорницу важно је да не полазимо из супериорнијег става. 

Не знамо и зато треба да слушамо, питамо, па онда да делујемо на основу одговора. Мислим да је најважније да чујемо једни друге и да онда заједно радимо и осмишљавамо наредне кораке, а то је дуг пут који мора почети.

Анес Осмић

Текст је изворно објављен на сајтру Карике.ба

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *