У родитељима је снага, а не у деци: у деци лежи потенцијал, а нашом добротом, стрпљењем, љубављу и нашим личним примером, децу треба да охрабрујемо како би могла да извуку из себе најбоље и умела да се радују животу
Модеран човек има све мање времена за породицу као заједницу што је, кажу, основни разлог што не успева довољно добро да помогне својој деци како би она могла да изаберу добру страну живота. Право је питање зашто су замке одрастања, од којих су неке и раније постојале, сада актуелније него икада?
На питање како да више времена са својом децом проводе родитељи преоптерећени послом, јер поједини, у борби за опстанак на различитим радним местима раде и по 16 сати дневно, клинички психолог др Влајко Пановић одговара тврдњом да је важнији квалитет, од дужине заједнички проведеног времена. Он истиче да постоје родитељи који по читав дан проведу заједно са својом децом, али – нема ефекта:
– Квалитет односа је тај који одређује судбину детета. Ако током одрастања охрабрујемо децу да истрају у усвајању навика и одговорног понашања, довољно је да их помазимо, похвалимо, да их гледамо у очи док их слушамо, она ће умети током одрастања да развију унутрашњу мотивацију. Савремени човек је све изнео напоље. Медији су утицали да своју свест окрене ка спољашњој реалности и да стално као награду очекује спектакл, сензацију, камеру. рефлекторе и аплауз. Због тога смо децу претворили у робове. На почетку у њих гледамо као у божанства, све им дајемо и чинимо, а онда креће условљавање. Ево, рецимо, примера како родитељи праве катастрофалне грешке. Уместо да пусте децу да спонтано поједу оброк, они их пожурују и условљавају. Обично им говоре: „Срце мамино, пиле бабино, ако поједеш мало белог меса и шаргарепе, добићеш то и то…“ Запамтите, деца уче по моделу, упијајући све, као сунђер. За свега седам дана такав родитељ добиће од детета одговор: „Хоћу, ако…“ И ту почиње непрестана „игранка“. Нашао сам директну повезаност у погледу тих манипулација са каснијом булимијом, анорексијом, или са другим поремећајима у исхрани. Такав модел понудили су родитељи, а деца усвојила – појашњава Пановић.
Он родитељима поручује фа треба да воде рачуна да својој деци говоре реченице, упутства и смернице које ће афирмисати доброту.
– Много је важно да у овом свету ружног у коме се налазе наша деца, препознамо те замке и да не упаднемо у њих, да нашој деци помогнемо пре свега кроз наш здрав однос према њима. Да буду окренута ка лепоти, доброти, реду, раду, организованости, емпатији за другога, саосећању, самилости, да разумеју оног ко је другачији… А не: „Знате, ми смо из различитих средина…“ Да, али то сте знали и пре него што сте ушли у брак. Много је важно да онога ко је различит од нас, другачији, да га не доживимо као непријатеља. Чим се уђе у кућу, они који нису развили дубоку љубав, одмах иду у инспекцију. „Шта ће ти ово овде, види, судови нису опрани, чарапе ти разбацане…“ Оно што се у тој причи дешава трагично, то је да понављајући, ловећи грешке партнера, оне једног тренутка нарасту на ниво греха и онда или он оде код своје мајке и каже: „Ма не могу ја више са њом, она/он је аљкав/а…“ То је та непосвећеност, неспремност.
Где се то родитељи не сналазе?
– Кад недостаје један родитељ, породица је дисфункционална, један родитељ не може да игра двоструку улогу, посебно ако знамо да је пуно фактора у људском окружењу који одвлаче нашу пажњу и не дају нам да направимо приоритете. У обраћању деци покушајте да им помогнете да развију своје потенцијале тако што ћете их охрабривати. Неки од најбољих „васпитача“ у раном узрасту су: осмех, радост, контакт очима. Ако ви, своје дете које је нацртало нешто, погледате у очи и развучете осмех „од ува до ува“, тај ваш осмех и радост које сте му исказали у дечјем срцу стварају милину и та милина повратно делује на дете да оно пожели да понови ту активност која је обрадовала маму или тату.
Савремени човек, па и у породици, превише се везује за речи, а морам да вам кажем да је вербална комуникација најнеискренији део односа. Зато је важно да водимо рачуна о овом контакту очима. Увек се спустите на дечји ниво, клекните испред њих, гледајте их у очи, загрлите их.
Имам, рецимо, за пример о поштовању супружника, један трик: питам их како дочекују једно друго кад дођу с посла? Само мали број устане да откључа врата и да пружи руке, да се обрадује. Можда се они и обрадују, можда она нема времена, можда је он уморан, шта год… Али, ако сачекате свог супружника на вратима са раширеним рукама за загрљај, тог тренутка бриге које су она или он донели са посла – остају изван врата, изван капије. А оно што даље следује јесте управо та посвећеност, која ће резултирати тиме да се он неће закуцати испред телевизора, а она у кухињи.
Тако урадите и са својом децом и афирмишите, пре свега, промовишите ту проактивност и оно што је добро, а не да већину вашег обраћања детету буде критика, тражење грешака, а то нажалост многи раде.
Наш саговорник карактеристичан је да родитељи морају бити у животу своје деце „више и другачије“:
– Најважније је да запамтите да је, пре 20 – 30 година, процентуално мерено, у одрастању деце позитивни утицај родитеља, школе и неких других био око 80 одсто. Само 20 процената долазило је од групе утицаја са других страна, а данас је ситуација обрнута. Данас наша деца имају 80% концепата у глави који нису од родитеља. То је та медијска, виртуелна реалност од агресивности, преко вулгарности, сексуалности, бизарности… Доминантан део дечјег искуства и постаје оно чега се паметан стиди. И сад се нађе ту „паметан“ родитељ који тера дете да учи, а детету је лакше да се забавља. Поента приче је да ми родитељи треба да мењамо свој приступ до нивоа да нашу децу заинтересујемо да прихвате наше предлоге. То је много тешко, јер је лакше не радити ништа, лакше је забављати се, лакше је излежавати се, али ми треба на прави начин да помогнемо деци да разумеју да оно што је лакше није и корисно.
– Водите децу у природу, дајте деци обавезе Знате ли колико је овај свет нереалан? Моје животно искуство показује да кад дам налог деци да нацртају нешто, рецимо пиле, велики број деце црта пиле са ногама изврнутим, онако како га гледају у замрзивачу. Или пиле нацртају прободено на ражњу у самопослузи. С друге стране, ако га питате нешто о диносаурусима – све знају: од тога кад је живео, шта је јео, с ким се парио, знају им имена. У многим кућама ћошкови су пуни пластичних диносауруса, али баш зато морамо да укључимо неку своју димензију односа према деци и запитамо се коме иде у прилог до оживљава праисторију? Шта мене брига да ли су живели диносауруси? Можда јесу, можда нису… Чак и да јесу – нису предмет мог интересовања.
Децу треба да водите у природу да се они саживе са тим природним ритмом и циклусом, да они знају да у Србији мрав, црв, птица имају своје место у нашим животима или у том циклусу природног обнављањ,а а не да се деца плаше прве капи кише. Пре кише са многих тераса мајке почну панично да дозивају децу и да им поручују: „Бежите у кућу, иде киша!“ А деца по киши хоће да шљапкају, да се умивају, да пусте кишу у уста, да је осете, јер је то природно. Зато је важно оно што је апостол Павле говорио Коринћанима: „Све вам је дато на слободну вољу, али није вам све на корист, а и оно што вам је на корист – није све на спасење!“
Чак и не морамо бити религиозни да схватимо колико је та реченица данас важна. Да научимо нашу децу како да користе савремену технику и технологије. Како да их користе, а не да их препуштамо слободној вољи и слободном избору, а онда да закукамо како „не знамо шта ћемо са њима“. У Србији је права епидемија рата између родитељи и деце, јер маме и тате не знају како да се понашају у ситуацији када се деци дају нереално велика права. Не пада мени на памет да браним насиље у породици, ја сам против вике, галаме, а поготову против притиска, уцена и физичког обрачунавања, али да бисмо ово испоштовали и применили потребно је да ми родитељи доживимо преображај.
Др Влајко Пановић саветује да је неопходно да родитељи схвате да је реалност измењена у односу на време у коме су они живели и да је то – најважније од свега:
– У ординацији имам истакнуту одштампану једну реченицу на коју људи одмах бацају поглед: „Понашање које не даје резултате – треба мењати!“ А шта ми радимо? Ми, углавном очекујемо да се други промене. Дођу код мене родитељи и верујте ми, можда је ружан израз, али они „пљују“ по својој деци. Кажу: „Он је неваспитан, ја не знам шта ћу са њим!“ И одмах нађу неку одбрану па додају: „Ма исти је такав мој муж био или – таква је баба…“ Зато не радим са децом малолетном без родитеља. Тако радим против себе, јер они би платили да ја њима „ресетујем“ дете, да га „отворим“, очистим, подмажем и онда да им га вратим. Ја то не умем, немам моћ – никакву. Имам само знање, применљиво знање да им понудим: узмите, испробајте, па ви одрадите, јер родитељи тиме желе да скину одговорност за себе. Ја не натурам њима одговорност, не желим да се они лоше осећају. Само треба да негде разумемо како деца не траже да се роде. Ми њих родимо, а кад их родимо, онда треба да им обезбедимо најбоље за њих. Ја сам тај који треба детету да пренесе своја веровања, надања, чак и страхове, јер то је улога родитеља, али не наравно у неком патолошком, екстремном смислу, већ у једној здравој димензији која помаже деци да се они боље сналази у животу и да у живот – уживају! – каже др Влајко Пановић који се, као специјалиста клиничке психологије бави проблемима савремене породице. Своја искуства на основу дугогодишње праксе преточио је у књигу „Брак, деца, породица“.
Зато се потрудимо да озбиљно схватимо његову поруку да у родитељима лежи снага, а не у деци.
– У деци лежи потенцијал, а нашом добротом, стрпљењем, љубављу и нашим личним примером, децу треба да охрабрујемо како би она, заправо, могла да извуку из себе најбоље и умела да се радују животу! – поручује за крај др Влајко Пановић.
М. М. Дабић
*Производња овог медијског садржаја финансирана је из буџета града Краљева. Ставови исказани у њему нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
