Једни га зову Господар Васиним конаком, други кажу да је дозвољено називати га само Духовним центром који носи име владике Николаја, али од те дилеме много је важније да знамо какве све приче чува ово здање старо скоро два века
У, по многима, најлепшем краљевачком парку на углу Чика Љубине и Карађорђеве улице, налази се Господар Васин конак – културно добро од великог значаја. Конаку је овај статус додељен као грађевини традиционалне архитектуре и на основу његовог историјског значаја, одлуком Скупштине Србије 1979. године. Од 2000. године, када је овај објекат локална самоуправа вратила манастору Жичи, ово је седиште Православног духовног центра „Владика Николај Велимировић“.
Изградња овог здања почела је 1830. године, а завршена две године касније, у време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Саградио га је Васа Поповић, близак сарадник кнеза Милоша Обреновића. Конак је више пута преправљан и прилагођаван новим наменама, а познат је по томе што је до 1941. био седиште Жичке епископије, а пет година и дом владике жичког Николаја Велимировића.
Погледајте ВИДЕО репортажу:
Историја каже да је, после смрти Васе Поповића и његове супруге Марте, држава откупила конак за двор ужичког епископа Јоаникија Нешковића. У историографији налазимо податак да је и Феликс Каниц, путописац из XIX века – ову зграду називао „владичин конак“.
Постојале су претпоставке да су конак градили сами припадници династије Обреновић, преко владике Јоаникија, али постоје званична историјска документа која кажу другачије. Између осталог, то су: предлог Министарства унутрашњих дела да се „за потребе владичанске резиденције откупи Господар Васин конак, који на најбољем плацу овде у Карановцу спроћу цркве лежи“, као и признаница да је Попечитељство финансија 12. октобра 1855. године наследницима Васе Поповића исплатило 1.600 цесарских дуката за кућу, пратеће објекте и плац.
– Владика Јоаникије је у то време био ужички, а потом и крушевачки епископ, а увелико је радио и на обнови манастира Жиче. Да би био у близини манастира Жиче, владика Јоаникије је у тадашњем Карановцу боравио у овој згради. Она је после смрти владике Јоаникија мењала своју намену. Био је ту и интернат ученика Ратарске (Пољопривредне) школе, једно време и војна команда са затвором – каже за портал Круг јереј Владимир Јовановић, управник Духовног центра „Владика Николај Велимировић“.
Владика Николај Велимировић (1880-1956) преместио је седиште Епархије жичке из манастира Жиче у овај конак – 1936. године. О разлозима пресељења седишта Епархије, Владика Николај је говорио:
„Хоћу да град види када владика долази и када владика одлази, када леже и када устаје, с ким се састаје и с ким се растаје“.
У свом новом епархијском двору, владика Николај је живео и стварао пет година. Са доксата двора је често беседио окупљеном народу на платоу испред зграде, било да су се окупили дању или ноћу, ради савета или мирења. Из овог објекта владика Николај је 1941. године године одведен у заточеништво у манастире Љубостиња и Војловица, а потом је интерниран и у злогласни логор Дахау. Након завршетка Другог светског рата, владика се настанио у Сједињеним Америчким Државама, где се упокојио 1956. године, у манастиру светог Тихона, на молитви, спремајући се за служење свете литургије. Његова жеља да буде пренет у своју вољену „Домају“ испуњена је 3. маја 1991. године.
– У време немачке окупације у овој згради је била смештена нека врсте немачке команде, а после рата и ОЗНА. Тај период, у исторји ове зграде и града, памтимо као врло мучан, будући да су очевици причали да су, наводно, у просторији у приземљу конака, људи батињани до крви, а одатле извођени „под обалу“ на стрељање. Средином прошлог века у ову зграду је смештен Завичајни музеј, сада наш Народни музеј, а када је он почетком овог века прешао у зграду преко пута, односно у некадашњу зграду школе „ИВ краљевачки батаљон“, ова зграда је враћена цркви и од тог периода ми покушавамо да овом простору нађемо неку духовну намену и да простор уступимо за духовне потребе нашег народа – каже управник Духовног центра.
Објекат је карактеристичан по томе што је грађен у маниру народног градитељства у ком се истичу форме са великим доксатима и стрехама, добро зиданим подрумима где су се чувала вина и ракије изузетног квалитета. Наш саговорник оцењује да је зграда у солидном стању, ако се има у виду да је стара скоро 200 година.
– За неколико година ћемо се, вероватно, посветити реконструкцији крова, али тек треба да сагледамо какве ће уопште бити могућности, ако се зна да је ово културно добро од великог значаја и да нвелики део ингеренција има Завод за заштиту споменика културе града Краљева – каже јереј Јовановић.
У Заводу позитивно оцењују пројекат адаптације и реконструкције који је Српска православна црква урадила према условима стручњака Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, јер им је најбитније да је архитектура сачувана, иако се намена овог простора кроз векове – мењала.
– Конак јесте зидан у бондручном стилу. То је градња испуном: дрвена конструкција се изида. а онда су међу гредама делови испуњавају каменом. Мало старији краљевчани сећају се да су некада могли да виде омалтерисани део који је сада беле боје. До пре 20 година он је био отворен и врло добро су могле да се уоче дрвене греде и камена испуна између њих да. Зграда је зидана у оријенталном стилу, адекватно епохи у којој је настала, али има елементе и наше средњовековне архитектуре: то су лучни сводови над вратима, кровна ћерамида и облик димњака – појашњава наш саговорник.
Фреске које се налазе ван унутрашњости објекта радио је ђакон Миодраг Томић са својим сарадницима. Фреске на којима су приказани ликови из националне и црквене историје могу се видети на доксату. Фрескопис је релативно нов, јер је рађен пре двадесетак година када је зграда поново враћа на под окриље Српске православне цркве.
У унутрашњости објекта посебно је интересантна просторија која је била спаваћа и радна соба владике Николаја Велимировића.
– Он је у њој доста боравио, а очевици од којих је нама дошла та прича говорили су да је владика овде доста писао и радио. Кад би се одмарао после дугог писања знао је, кажу, да својим штапом куцне о под или да изађе на доксат да позове да му скувају и донесу кафу. Забележено је да је узимао гусле или фрулу да свира, па се претпоставља се да су баш овде настала многа од његових књижевних, богословских дела, као и да је овде 1939. године настала чувена песма „Ој бадњаче, бадњаче“. Када је зграда враћена под окриље Епархије жичке, отац Радош Младеновић који је био задужен за неку врсту надзора над овом зградом, био је ангажован да заједно са ликовним уметником Бојаном Миљковићем осмисли иконе за овај простор, па је Миљковић, краљевачки иконописац и фрескописац, осликао сцене – фреске, који ако ух посматрате идући у круг, представљају кратку житијску сценографија Николајевог живота.
– На зиду – прва са леве стране је сцена одласка светог Николаја у Лондон и његов покушај да агитује за српски народ у време Првог светског рата. Приказана је сцена која је иначе забележена у историографији, како је он то успевао: у лондонском Хајд парку обратио би се народу тако што би узео фрулу (а био је врста фрулаш). Кад је почињео да свира, становници Лондона би заинтересовано застајали, а онда је он почињао да проповеда са таквом силином да је већ после неколико дана добио позив да проповеда у катедрали Светог Павла. На иконама се налази и сцена Николајевог одвођења у логор Дахау, као и сцена његовог уснућа – упознаје нас са унутрашњошћу објекта јереј Владимир Јовановић.
Многи грађани и не знају да могу да уђу у сваку просторију Духовног центра који носи име владике Николаја. Између осталих, и у малу цркву која у овом објекту постоји већ – 20 година.
– Будући да се знало да је ово конак владике Николаја и да је постојала претпоставка да је и у време владике Јоаникија Нешковића овде могла да буде придворна капелица, параклис или мала црква за потребе свакодневног служењу владичанског дому, овај простор је адаптиран у малу цркву. Владика Стефан, тадашњи епископ жички благословио је да ова црква буде посвећена владици Николају. Има један куриозитет у вези с тим: ово је прва црква посвећена њему и прво богослужбено место посвећено владики Николају, још из времена пре него што се званично догодила канонизација. За фрескопис овог параклиса био је задужен свештеник Миодраг Томић са својим сарадницима, па се у унутрашњости цркве налази „ансамбл“ фресака које осликавају, пре свега, сцене из Христовог живота: његово рођење, страдање, васкрсење и вазнесење. Постоји и једна фреска на којој су, занимљиво је, представљени сви савременици владике Николаја Велимировића, али његови преци. Ту прота Матеја Ненадовић, патријарх Гаврило Дожић, патријарх Варнава Росић Живојин Мишић и Карађорђе, ту су и Никола Тесла и Пупин… Наравно, малу цркву краси и једна од првих икона владике Николаја Велимировића, а поред ње се налази део моштију Светог Николаја.
У приземљу конака смештена је добро опремљена књижара, док је на спрату, где су некада биле личне одаје владике Николаја, сада велики радни салон и мала црква посвећена светом владики Николају у којој се налази делић његових моштију.
У капели се сваког четвртка, од 8 часова, служи света литургија.
Ако већ нисте, обавезно посетите ово здање у којем ћете доживети прави сусрет са историјом. Поо свему што је preživello, оно је, чини се, један од правих доказа да „неки народи производе више историје него што могу да потроше“ (Винстон Черчил)
М. М. Д.
