Када се шесточлана породица Бјелетић упустила у потрагу за сеоском кућом и имањем, било им је најважније да им деца одрастају у здравој средини, да науче да храна не долази из рафова, а све то и још много тога пронашли су – у Поповићима
Необично вредан, предан послу и обавезама, способан да недостижне снове многих српских породица преточи у сопствену свакодневницу, брачни пар Бјелетић живи у складу са правилима одавно препознатим као спасоносним у циљу очувања добрих породичних односа, здравог живота, одрастања, и уопште, свега неопходног да се човек врати селу као својој природној средини.
У овој, сваке пажње вредној намери, живот им несебично додељује и улогу родитеља: два пута добили су блзанце, прво пар дечака, а онда – девојчица. Страхиња и Стефан сада имају 17, а Катарина и Јелена – 12 година. Према незваничној статистици, овакви случајеви су веома ретки: да родитељи два пута постану мама и тата близанаца – дешава се у 400.000 трудноћа.
Тако се Светлана и Никола Бјелетић, поносни родитељи четворо прекрасне деце, данас налазе у завршној фази потпуног пресељења читаве породице из града у село, што је, мора се признати, и поред кампање којом се ово подстиче, ипак, јако редак случај.
Газећи калдрму и асфалт, 19 брачних година проводе у краљевачком насељу Рибница, да би се почетком ове године упустили у потрагу за сеоским имањем. Избор места се врло брзо сужава на неколико локација и већ у марту постају власници пристојно уређене куће у селу Поповићи удаљеном десетак километара од Краљева. Постали су Бјелетићи тако и власници неколико парцела које, окружујући породични дом, чине окућницу укупне површине од око два хектара.
Кућа је била у релативно добром стању, али земљу су затекли делимично или потпуно запуштену, те су вредне руке чланова ове узорне породице биле више него упослене током минулог лета. У том периоду успевају да ливаде зарасле у дивљу купину и шипражје очисте од корова и претворе у плодне оранице од којих већ следеће године очекују прве приносе.
У намери да проникнемо у жеље, планове и могућности наших домаћина, разговор започињемо са Николом Бјелетићем, који с поносом влада улогом оца и супруга у породици, али и носиоца газдинства на свом пољопривредном имању.
– Одлука није била лака, али када смо је већ донели – сматрали смо је коначном и брзо приступли реализацији свега договореног. Неверица познаника и пријатеља који су сматрали да нећемо истрајати у нашим намерама нас није омела. У Поповићима смо пронашли адекватно газдинство, али је на избор утицало и то што је моја мајка родом из овог села, па је близина родбине била драгоцена када смо закорачили у ново и непознато искуство – каже Никола.
Иако Поповићи својим атарима полежу и левом обалом Западне Мораве, већи део овог села ослања се на падину невелике планине Котленик. Нови дом наших домаћина смештен је у брдовитом пределу, ближем котленичким врховима, него плодној речној долини. И мада су знали да ће им прилаз имању и лоша путна инфраструктура задавати проблеме, очекивали су да ће ове потешкоће лакше пребродити:
– Већ током првих падавина оштећен је пут који води до нашег имања, а у близини је и поток који додатно ствара проблеме када дође до његовог изливања. С обзиром да смо куповину имања финансирали искључиво из сопствених средстава, улагање и у санацију пута за нас би био превелики трошак. Тако смо у августу предали захтев Јавном предузећу за уређивање грађевинског земљишта Краљево са молбом да приступе санацији пута, попуњавању рупа, али и изградњи неопходног канала. Наше молбе до сада нису услишене, што је покварило наш план да се до краја године трајно наставимо у Поповићима. Трошкове делимичне санације потока у смислу изградње заштитног бедема смо сами поднели, али смо беспомоћни када је у питању уређење пута. Услед бојазни да овакво стање може проузроковати проблеме приликом одласка на посао, а наше деце у школу, принуђени смо да и даље живимо у Рибници, а да на имање долазимо у поподневним сатима и викендима, обилазећи мајку која је у Поповићима већ девет месеци.
Никола сматра да ће до пролећа свакако пронаћи неко решење и да ће бити у прилици да тада, и формално, у документа упише ново место пребивалишта, а када су у питању даљи радови наш саговорник нас са оптимизмом упознаје са плановима за предстојећи период:
– Тренутно имамо осам оваца сорте „романов”, познате по издашном јагњењу, што су оне и потвдиле у првом циклусу јагњења. Од њих три – добили смо 11 јагњади. За сада су ту у сврху одржавања и чишћења имања од корова, али имамо план да стадо увећамо на 20-ак грла. Супруга Светлана је предузетник, бави се производњом хране за понети. Сада нам се отвара могућност да део потреба њене радње за свежим поврћем обезбедимо са нашег газдинства и тако заокружимо циклус од производње и прераде хране до коначног пласмана на тржиште. С обзиром да смо питање водоснабдевања решили, а да ће постојеће стадо оваца дати пристојну количину стајског ђубрива, отвара се могућност подизања пластеника и о томе озбиљно размишљамо последњих дана – појашњава Никола.
Он додаје да ће сада, након што су узорали све парцеле како би земљу освежили и повратили јој плодност, ако време дозволи и успеју још једну парцелу да очисте од корова, њу у догледно време претворили у воћњак шљиве у интезивном узгоју.
Од Бјелетића сазнајемо да им је одрживост имања јако важна и да материјални фактор не треба занемаривати, али да је у основи њиховог пројекта нешто сасвим друго:
– Јако нам је важно да наше четворо деце одрастају у здравој средини, да остваре суживот са природним амбијентом, да науче да храна не долази из рафова, да буду на чистом ваздуху и да им не буде страна физичка активност коју већина данашње деце може остварити само у спортским салама.
Данас је све више породица које се због тешког материјалног стања одлучују да имају само једно дете, а од нашег саговорника сазнајемо како се они носе са родитељством и свим изазовима које намеће ново, савремено доба:
– Јако је важно децу удаљити од компјутера и телефона и дати им прилику да задовољства пронађу у средини која је за њих здрава. Ако децу затворите у стан, не можете ни очекивати да она одоле свим изазовима савремених технологија. Није лако обезбедити неопходно за њихово одрастање и квалитетно школовање, али задовољство које доноси родитељство је немерљиво са свим другим благодетима живота. Ми, рецимо, имамо породична примања која за пар стотина динара прелазе границу неопходну за остваривање дечјих дотака. Тако смо остали ускраћени за помоћ државе током одрастања деце, али нас то, ни на тренутак, није омело у нашим намерама да им детињство учинимо срећним.
Биће дивно, кажу Светлана и Никола Бјелтић, ако се касније, у зрелим годинама, њихова деца са радошћу буду сећала времена проведеног у топлини родитељског дома. Они су, вероватно, прави доказ да су примери који нам дају маме и тате – попут прекидача за светло. Ако деца праве примере добију правом тренутку – ти примери осветлиће им читав низ могућности на стази живота.
Александар Раковић
