Ненад Јеротијевић не зна тачно да ли је он изабрао фотографију или је, можда фотографија изабрала њега, али је сигуран да је изабрао посао који воли и због којег ниједног дана свог живота не осећа да ради ишта сем оног што га неизмерно радује
Када је пре тачно 20 година Краљевчанин Ненад Јеротијевић отворио своју прву радњу у тржном центру „Пера Ждера“, фотографије су се још бележиле на филмовима и развијале на старим машинама. Није то било баш ни толико давно, али – данас када смо захваљујући паметним телефонима сви помало и фотографи, готово да нам је невероватно сетити се да некада нисмо били у прилици да истог тренутка забележимо моменат, пејзаж, било шта што нам се чини вредним бележења.
За Ненада Јеротијевића фотографија је и данас остала сведок времена, осећања и мисли људи на њој, али и лични подсетник на моменат који је, као фотограф – „ухватио“ својим објективом. И кад је Ненад био млад, сећа се, у друштву су се увек сви пуно смејали и често жалили што нико нема фотоапарат да овековече те своје успомене. Први фотоапарат купио је он, а онда са фотоапаратом почео и да зарађује.
Ненад је на почетку каријере радио у краљевачком друштвеном предузећу „Гвожђар“ у продавници „Термовод“. И тих десетак година, када је продавао цеви и остали материјал за парно грејање, памти као лепо искуство, али кад је транзиција почела да смањује плату и задовољство послом, Ненад је одлучио да напусти „Гвожђар“ и пре него што је предузеће дефинитивно пропало. Две и по године провео је у Младеновцу, где је „стекао средње фотографско образовање у класи фотографа Бранка Јовановића Островичког“.
– Било је то фантатстично искуство, које је прекинуло бомбардовање, због којег сам се вратио у Краљево. Тада сам и сам почео да фотографишем и, ето, 2002. године отворио своју радњу – присећа се Ненад.
Памти Ненад и дивне године дружења када је, по повратку у Краљево – отворио своју прву радњу. Лепе су успомене на дане када је, са сетом се присећа, са радницима и власницима осталих локала у ТЦ „Пера Ждера“, који је тада врвио од живота, имао осећај да је на екскурзији, а не на послу.
– Тадашња Влада укинула је била, у то време, таксе за отварање радње. Посла је било, па се убрзо испоставило да је олдука о отварању сопствене радње била права. Посла је сваког дана било све више. Србији су укинуте санкције, било је пуно славља и посла за фотографе.
Три године касније преселио се у локал на почетку Доситејеве улице (преко пута ОШ „Димитрије Туцовић“ – доситејева 2/7). тамо где сваког дана пролазе стотине краљевачких школараца и у међусмени све врви од младости и осмеха.
На питање сећа ли се шта му је на почетку рада било најтеже, Ненад се дубоко замисли, а онда шеретски каже:
– Најтеже ми је рано устајање! Зато сам увек имао радницу која ради пре подне, а ја поподне и викендом.
Послу који ради ни данас не може да нађе лоше стране. Од свега лепог што му се кроз посао догодило издваја пуно нових, различитих послова, упознавање занимљивих људи, мништво лепих догађаја:
– Све те људе некако упознаш и сваки пут је различито. Свака породица је различита, сваки рођендан, свака свадба. Нема калупа и то је, заиста, предивно!
Фотографисање и израда фотографија у радњи „Фото Осмех“ и даље су претежња делатност:
– Радимо и услуге фотокопирања, штампање у боји, све што се тражи – имамо.
На питање како су „прегурали“ период када због епидемије коронавируса готово да није било посла у њиховој бранши, Ненад каже:
– Било нам је као и другима. Ћутиш и чекаш да прође. Држава је мало помагала неким мерама. Сада се посао вратио у пуном обиму, а весеља чак, можда, има и више него раније. Сада се славља организују и понедељком, петком, осталим радним данима. Наш народ воли да се весели и воли то да забележи, да све то буде са музиком, фотографом, камером, да се све и на тај начин запамти.
Занимао нас је однос једног професионалног фотографа рема фотохрафији, а Ненад спремно одговара да је у послу – старомодан:
– Не волим филтере, никакве претеране обраде. Данас имамо праву поплаву и фотографа, и фотографија. Свако има телефон, а модерни телефони праве заиста одличне фотографије, али код таквог начина прављења фотографије довољно је само да се стисне дугме, без размишљања. Код мене је то увек другачије: наместим, кадрирам. С друге стране, муштерије уопште не бирају фотографа према јвалитету фотографије, већ по томе кога од њих познају. Одувек је тако било и тако ће и да остане.
У овом послу, Ненад с поносом каже, има пуно смеха, радости, емоција, а због тога што је осмех и његов животни лајт мотив и сматра да га, као човека, најлепше дефинише, ниједног тренутка није било дилеме како ће се радња звати.
Некада је било пуно проблема набавити квалитетан репроматеријал и опрему, а данас кад су, како Ненад каже, „Јапанци за све фотографе одрадили велики посао, све је уживање“. Сви који сликају дигиталну фотографију могу да је виде одмах, да је понове ако не ваља, да сликају колико год хоће пута.
– И то понављање – не кошта. Данас свако може да слика, заиста, али квалитет фотографије зависи од умешности оног који фотографише, угла који он уме или не уме да види, од начина на који комуницира са људима које слика, до занатског осећаја да на фотоапарату подеси најбоље параметре. Данас права црно-бела фотографија не постоји. Имамо, можда, обезбојену фотографију, али она има велике мане. Нема распон светлина, нема чисту ни белу, ни црну боју, већ „распон сиве“ – појашњава Ненад.
Већ нам је причао о томе колико се одушевио када је чуо мисао „пронађи посао који волиш и нећеш морати да радиш ни једног дана свог живота“:
– Ја сам нашао такав посао. Од њега може да се живи, али све је данас обезвређено, сваки посао, па и мој. Ово је, ипак, о(п)стало као занат, остало је да траје. Мислио сам да ће са поплавом дигиталних медија наш посао кренути низбрдо, али – срећом, нисам био у праву! Тако је на Балкану због наших весеља, али на западу полако одумире овај занат и фотографских радњи тамо скоро да и нема. На нашим слављима сваки пут се изненадим када видим да се људи чак и гурају да би што пре купили слику.
На питање колико је данас оних који доносе на израду фотографије које су сами направили, ненад каже да се са доласком дигиталних медија променио састав тих муштерија:
– Сада фотографије, пре свега, раде тетке, маме, баке, а млади обично немају новца за израду тих фотографија. Најчешће се ради аматерски формат 10 пута 15, а цена зависи од броја фотографија које израђујемо. Што више фотографија, цена је нижа.
Највише воли да фотографише рођендане осамнаестогодишњака. Има, каже, одличну комуникацију са младима:
– Они су увек позитивни! Када фотографишем девојке, замолим их да одглуме уплашеност, ураде то без проблема, исто буде и кад их замолим да одглуме разочараност, али када кажем: „Добро, хајде сад израз лица као да си љута!“, девојка ме погледа и насмеје се. Јер, они са 18 година немају ту емоцију љутње, то је њихова предност у дивном периоду њиховог живота. На прагу пунолетства још их нису стигле обавезе, а догодио им се живот у свој својој пуноћи. Волим свој посао!
Ненад нам открива да има анегдота и са сахрана зато што, каже, није реткост да људи пожеле да овековече и такве догађаје, али да су, наравно, лепше оне на свадбама.
„Фотографије су приче које не успевамо да испричамо речима“, истиче Ненад Јеротијевић, потпуно свестан да можда није он сам изабрао фотографију, већ да је фотографија изабрала њега. „Важније је да кликнете са људима, него да кликнете „окидач (Анел Адамс“) – ово је у Ненадовој варијанти схватања посла и живота – више него очигледно. Пуно среће и у наредних, бар 20 година Фото Осмеха.
М. М Дабић
