Милана Матијевића, доктора економских наука, стицајем околности нисмо снимали тамо где се деценијама осећа „као риба у води“ – на краљевачком атлетском стадиону на којем и даље тренира. Сваког другог дана истрчи, каже – бар два километра, иако му је – 87 година. Тек се вратио са Балканских игара ветерана у Солуну на којима је освојио – три медаље!
– Освојио сам сребрну медаљу у трци на 100 метара (победио ме је Грк), у скоку у даљ освојио сам бронзану медаљу, а златну – у трци 4 пута 400 метара – с разлогом поносно, за портал Круг каже др Милан Матијевић док показује освојене медаље.
Осим њега, на Балканским играма ветерана учествовала су још двојица Краљевчана – Драган Нешовић и Петар Милетић. Њих двојица млађи су од др Матијевића, а заједно су у Краљево после овог такмичења донели десетак медаља.
– Били су сви представници балканских земаља, али толико је велико интересовање да су се пријављивали, ван конкуренције, ветерани из Немачке, Украјине, Канаде, из јужноафричких земаља, али смо се као такмичари добро носили са њима – каже наш саговорник.
Погледајте ВИДЕО:
Балканске игре ветерана које су у Солуну одржане од 22. до 25. септембра, биле су 31. по реду. Статус ветерана атлетичари стичу са 35 година, а др Милан Матијевић био је активан атлеичар две године дуже. Како би могли да наставе са активностима – ветерани су основали своје асоцијације на државном, на нивоу Балкана, европском и на светском нивоу. На такмичењу у Солуну Милан је, како каже, наступао у категорији од 85 до 89 година.
– Био сам најстарији у својој категорији, али сам „стао на црту“. Трчао сам колико ми године и кондиција одговарају, јер сваког другог дана „трчкарам“. Рекреирам се са члановима нашег атлетског клуба који ме веома поштују, од председника и тренера и до најмлађег атлетичара.
Наш саговорник каже да не зна број признања која је освојио током своје спортске каријере која, у ветеранском облику, још увек траје. Зна, додуше, да тежина медаља и пехара која је донео кући износи – 37 килограма.
– Мој син је то измерио, али све су то симболи који ме подсећају на лепо време. Сада су године учиниле своје, али ја се дружим са младима. Веома је важно да привучемо што већи број рекреативаца, јер са нама на такмичења иду и рекреативци и освајају медаље. Нас тројица који смо из Солуна дошли са медаљама и раније смо били атлетичари, а ја сам двојици освајача медаље чак једно време био и тренер. С поносом смо се попели се на постоља у Солун и веселили се због постигнутих успеха.
На питање како породица реагује на то што од такмичења не одустаје ни дубоко у деветој деценији, Милан најпре реагује – широким осмехом, а онда се замисли.
– Боје се мало за моје здравље, зато што сам имао два „званична“ инфаркта. После првог м ије уграђен стент, а после другог сам оперисан и стрављена су ми три бајпаса. Моја супруга Вида која је била просветни радник – стално се боји за мене и приговара да треба све то да оставим. Кад је пред пут у Солун сазнала да идем, зове сина да му каже како је и нисам рекао за то такмичење. Кажем јој: „Али, рекао сам ти пре три месеца!“, на шта она одмахне руком и каже: „Не верујем, не знам шта сам јуче ручала, а ти ми причаш о ономе што је било пре три месеца!“ Брину се да ми се нешто не деси, али – ја се тога не бојим. Важно је да човек што дуже остане на ногама, да не падне у постељу.
Др Милан Матијевић каже да има и оних који знају како је трчао некада, па га сада критикују да је „успорио“:
– Године су у питању и ја им се прилагођавам. Нема више оштрог загревања и дугих деоница, идем лагано, вежбице, опрезно, али волим да сам на стази, да видим те драге људе такмичаре са којима сам велики део живота провео у том спорту.
Господин Матијевић поносан је што је био неко ко је обновио рад Атлетског клуба Краљево који је водио од 1963. до 2017. године.
– Понекад, можда, делујем као „бела врана“ међу децом и девојкама и младићима, али прихватили су ме и за њих сам чика Милан који воли са њима да се бави атлетиком.
Др Милан Матијевић је од 1980. до 1984. године био и председник Атлетског савеза Србије. Током тог периода добио је Орден рада са златним венцем. Године 1991. постао је и, како ће се испоставити – последњи председник Атлетског савеза Југославије – до дефинитивног распада земље.
Победник је, то др Милан Матијевић добро зна, увек онај који више верује у победу. Зато и у 88-ој години има још много планова и спортских жеља. Желимо му да их баш све оствари.
М. М. Дабић
