Како се сналазимо у медијској шуми и да ли умемо да пронађемо информације које су нам потребне?
Када би човек из шездесетих година прошлог века допутовао у садашњост, промене које би приметио биле би незнатне у односу на континуитет, кажу научници.
Грађевине и аутомобили изгледају другачије, људи се више не облаче као тада, али, у својој суштини, ствари су остале исте. Не постоје летећи аутомобили или храна у пилули како је то предвиђала научна фантастика прошлог века. Чак је и медицина, као наука која је вероватно највише напредовала у другој половини 20. века, имала (само) постепен напредак. Зато би све материјалне услове данашњице тај замишљени путник из шездесетих лако препознао, изузимајући оно што се догодило у области медија и комуникације. Вероватно би га невероватно збунили мобилни телефони које сви држе у рукама, монитори без којих нема канцеларије, танкоћа и величина телевизора чак и у просечном дому. Тек када би схватио како су сви ти уређаји међусобно повезани, а људи у исто време и увезани, и усамљени због друштвених мрежа – верујемо да би му мало шта било јасно.
Ипак, ни човек данашњице – не влада својим медијским окружењем, каже за портал Круг Наталија Братуљевић, медијска експреткиња и поставља питање:
– Ако ви данас имате стотине канала, да ли имате шта да гледате и да ли знате како да нађете информацију која Вама треба?
Одговарамо контрапитањем: јесмо ли, као друштво, свесни колико је неопходно да радимо на медијској писмености?
– Мени се чини да нисмо, али нисмо ту ми проблем, јер ту врсту едукације треба да нам пружи држава. Медијска писменост данас значи пуно: она означава ваше знање и способност да пронађете неку информацију на интернету, да је поделите, да о њој нађете нешто на некој другој платформи, али исто тако – и да критички оцените који од тих извора је прави за вас, а који је онај који учествује у систему дезинформација. То није лако, али ако би могла да се направи генерализација (то не волимо да радимо, али некада је згодно), видите да су млади тзв. „супер корисници“ или „дигитални номади“. Они су одрасли уз мобилне телефоне и таблете и на другачији начин перципирају ствари, приступају садржајима и врло добро знају одређене ствари да препознају. Са старијим генерацијама је потпуно другачије. Рецимо, моји родитељи су у осамдесетим годинама, и мој брат и ја морамо озбиљан напор да уложимо да им објаснимо не само шта треба све да скину од садржаја са својих телефона са којих их бомбардују извесне велике компаније, него и да им објаснимо зашто одређене информације које код њих изазивају емотивне реакције вероватно нису тачне.
Наша саговроница оцењује да је то озбиљан и велики посао и сигурна је да је то „писменост за 21. век“.
– То је сада део нас. Као што треба да знамо да читамо и пишемо, тако би требало да знамо и да проналазимо садржаје и да се критички односима према њима, да правимо нове садржаје, да их делимо и да учествујемо у тој великој размени глобалних информација. А шта ми реално имамо? Ми смо имали ситуацију која је захтевала минимално познавање употребе дигиталних технологија да би грађани умели да скину са интернета такозване зелене сертификате. Ту се показало да већина наших грађана то заиста не може, да нема те компетенције и онда је направљено решење и већина је ишла у пошту да извади свој зелени сертификат. Неки кажу да је много програма и пројеката везаних за медијску писменост, а ја бих рекла да све то није довољно и мислим да каснимо у односу на свет, само морате да имате намеру да своје грађане желите да поучите тим вештинама који се сматрају прилично нормалним и стандардним у 21 веку – сматра Наталија Братуљевић.
Тања Трифковић, уредница листа „Глас Подриња“ из Шапца и омладинске редакције тог листа, али и едукатор Дојче Веле Академије управо на пројектима медијске писмености, сматра да млади имају развијенију свест о томе да можда све што прочитају није истина:
– Већина њих зна да би сваку информацију требало да провере. Код нас добијају сазнања о врстама „алата“ како то да раде. Старија популација је живела у неком другом времену када је поверење у медије било много јаче и када се подразумевало да је оно што се објави на телевизији ли прочита у штампи – истина и да ће, ако се догоди да неко објави лажну вест – сносити последице. Зато мислим да су, када је медијска писменост, млади у бољој позицији у односу на старије.
Серијалом „Ако (не) читаш између редова“ портал Круг жели да скрене пажњу јавности на чињеницу да и медији, и друштвене мреже повећавају медијску неписменост код младих са недовољно животног искуства и непознавањем моћи и облика манипулације, јер је публика која не влада критичким вештинама медијске писмености лак плен „ловаца на тираж“.
Лазар Симић, студент четврте године Факултета политичких наука у Београду и, однедавно, носилац титуле „млади амбасадор Европе“ каже да се лично труди да – не чита између редова:
– У једном тренутку стварно више и не желиш то да радиш. Ако нешто желиш да сазнаш или ако треба нешто да сазнаш, нека то буде директно, нека буде јасно за свакога ко прочита. Зашто бисмо писали између редова? Ипак, у атмосфери у каквој живимо, некада је неопходно написати нешто „између редова“, јер – када бисте писали отворено о некој теми, не бисте добро прошли, па онда морате нешто да поручите „између редова“. Ја се заиста трудим да не читам такве ствари. Мене израз „читања између редова“ некако враћа у тинејџерске дане, када неко нећу јасно да ти каже нешто, па онда мораш да читаш између редова. Нема потребе да одрасли људи то раде. Кад пишем, трудим се да пишем тако да буде свима разумљиво.
Медијска писменост постала је тема тек последњих година, ушла је и у школске програме, а Лазар на питање да ли има осећај да се захваљујући томе нешто променило, каже:
– Колико тога се променило по питању освешћивање људи није ми лако да проценим, зато што немам увид у нека истраживања или статистику, али ми делује да је израз медијска писменост све присутнија на свим пољима. Млади могу да виде много више објава о медијској писмености, а знам да постоје и бројни програми и обуке не само за оне који се тиме баве, него и за све оне који заинтересовани за рад на тој важној вештини 21. века која је, можда, у сету најважнијих вештина у веку у којем живимо. Не бисте могли да будете медијски писмени ако нисте писмени на језику којим говорите, а све пада у воду ако нисте и дигитално писмени, тако да све те вештине не вреде једна без друге.
Тања Трифковић сматра да су улазак друштвених мрежа у животе свих нас и, поготово, скривање иза анонимних профила који немају одговорност за написано или приказано – произвели велику опасност:
– Због тога, управо у том смеру треба радити са младим људима. Понекад имам утисак како многи верују и у непроверене садржаје само зато што се већ подударају са њиховим ставовима или потврђују неку чаршијску „рекла-казала“ причу. Бирају пре да верују том неком ко је све непроверено објавио, а себе назива медијем на друштвеним мрежама иако нигде, наравно, нема потписа аутора. Због тога смо ми, званични медији, који радимо по свим законским регулативама, мање и читани, јер наводно нећемо да причамо о таквим темама, а заправо ми немамо потврду, односно релевантне саговорнике за те неке теме које често и не оду даље од чаршијских прича. Једино решење видим у константној едукацији, о предочавању конзументима садржаја о опасностима које непроверене информације могу да носе са собом.
Наталија Братуљевић уверена је да су млади скоро еволутивно развили вештине критичког размишљања. Постоје, подсећа она, правила игре на различитим платформама и мрежама која ту етику регулишу:
– Медији, новинари, платформе, сви су креатори садржаја, сви утичемо и информишемо јавност и нова стратегија раздвајања нам стварно није потребна. Увек се трудим да питам младе када креирају садржаје како се воде постулатима истинитости, тачности, правовремености… … Имала сам прилику са много младих људи да разговарам о томе и једва чекам те нове, медијски образоване. Ако се воде тим постулатима, шта ми можемо да урадимо да помогнемо. То је главна ствар! Средња генерација остала је на праћењу телевизија, штампаних медија, радио станица, али млађе генерације више нису. Можемо да се љутимо на њих или да кажемо како „млади неће да читају, не желе дуге чланке и остало“, али можемо исто тако да им се прикључимо и да информације које су њима важне представимо у форматима које они воле, језиком који они разумеју и прихватају, на платформама на којима они деле садржаје, јер се ради управо о том неговању нових публика. Једноставно – нисте довољно релевантни, ако нисте као медиј релевантни тим млађим генерацијама! Ако ми чекамо само када ће да се заврши све ово, онда некако то у старту није фер и значиће да смо пропустили велику шансу да причамо са младима, да чујемо шта их интересује и да размислимо шта бисмо могли да им понудимо.
Наталија подсећа да у свету постоје бројни активисти, блогери, обични грађани који информишу о неким темама из њихове заједнице или непосредног окружења користећи блог платформе или неке друге друштвене мреже и оцењује да су те информације – страшно значајне:
– Они нису новинари, али то што они раде и те како помаже друштву у целини. Мислим да ми те дигиталне активисте треба да пригрлимо заједно са свим другим активистима који се налазе у нашем окружењу. Број оних којима не одговара да постоји тачна информација у јавности је све већи. Поред државе, такве су и групе које заступају своје или интересе извесне корпорације или бизниса, имате и велике технолошке компаније Никоме од њих не одговара да јавност буде правовремено и тачно информисана, али сви бране нешто врло опипљиво – бране свој новац, положаје, утицаје, позиције, а ми сви бранимо нешто што је страшно неухватљиво – неке принципе демократије, отвореног друштва, слободе, а као производ то је много теже продати него ово што раде они – опомиње Братуљевић.
Тања Трифковић каже да је научила и да своје знање преноси и другима – колико је важно да имамо релевантане извореи могућност да сваки извор проверимо.
– Нама се у пракси дешавало да чак и полицијско саопштење има грешку, тако да увек треба на неки начин проверити и те званичне изворе, а камоли оне који могу да пренесу неадекватну информацију.
Проблем је и што властима не одговарају медијски освешћени људи, додаје Наталија Братуљевић, јер то подразмева и њихову истакнуту способност критичког мишљења, резоновања, проналажења правих информација, упоређивање више различитих извора:
– Мислим да наши људи имају те способности, јер се врло добро сећам 90-их и почетка овог века и ситуација у којима се одређени чланови моје породице „свађају“ са тв пријемницима, јер слушају једне вести, друге, треће, па онда мере: да ли су на овој ТВ уопште споменули ово, колико су минимизирали истину… Код нас је телевизији+а и даље најважнији медији и због тога и постоји ваљда толико телевизија. На питање да ли грађани могу да нађу праву информацију рекла бих – да, али уз озбиљан труд и напор. Ми смо стварно пропустили један део, јер заправо никада нисмо имали медије који раде у јавном интересу, нама су такве институције непознате. Тешко је и објаснити нашим грађанима концепт јавног сервиса ако они нису никада раније имали прилике да виде како то изгледа, какве садржаје нуди. Тешко је тражити BBC стандарде кад су ти стандарди непознати или их, заправо, никада нисмо ни имали.
Драган Ђорђевић, директор недељника „Сремске новине“, донедавно председник удружења Локал прес, уверен је да нема много грађана који разумеју у потпуности оно што у медијима прочитају:
– Проблем усложњавају друштвених мреже на којима данас свако може да напише и да каже шта хоће. Грађани се, нажалост, у великом броју информишу преко друштвених мрежа које, наравно, нису релевантан извор информисања, јер ту апсолутно не постоји друга страна, него имате лична мишљења. Због те медијске неписмености грађана постоји велики проблем када тако добијају информације које нису тачне, проверене, које немају другу страну. Због тога на тој медијској писмености мора много да се ради, а удружење локалних медија Локал прес је начинило велики корак када је почело пре две године да ради са младим људима и много радионица одређено је на ту тему.
Локал прес је, чак, изменио Статут на последњој скупштини уврстивши рад са младима и медијску писменост као један од својих приоритета у будућем раду.
Јер, не заборавимо, медијска писменост подразумева да знамо како медији функционишу; ако знамо како медији функционишу знаћемо и како они утичу на нас; а ако знамо како медији утичу на нас, моћи ћемо да препознамо и избегнемо штетне и манипулативне садржаје. Делује једноставно, али – није.
М. М. Д.
