„… Мистично отелотворење које је време преобликовало у неправилне камене облике што се као мале, беле израслине помаљају из невелике, планинске траве, пркоси, још увек, забораву и немару, стварајући забуну и мит при тумачењу порекла.“
Неправилно разбацана брда спуштају се дуго и тихо у пространу равницу, пресечену на пола робусном реком што кривуда и поткопава обале, чинећи вирове и чкаље. Огрнута шипражјем, у плодном кукурузишту, ова мутна и незграпна вода својим змијоликим коритом оцртава окуке и меандре. Над њом се, као стражар, надвио Котленик. Његове падине немилице пресецају потоци, каменом поплочаног дна, и пресахнули од Видовдана до Мале Госпојине, у амбисима и тишини, скривају сплетове поскока. Тако је планина Котленик, положена на јужни руб Шумадије, поређала своје брдолике избочине и њима формирала природни облик налик троуглу.
Трговиште – назив који су у Србији понела четири насељена места, а узимајући у обзир да их у суседству има још толико – без сумње је најчешћи топоним међу јужнословенским народима. Тежак материјални положај мештана и губитак становништва услед миграција ка већим центрима, судбина су коју деле сва четири српска Трговишта.
Краљевачко село, које својим називом асоцира на трг, грају, мноштво људи и догађаја, супротно симболици свог имена, у брдовитом крајолику удомило је једва двадесетак старачких домаћинстава. Мештани овог котленичког села, са сетом у гласу и само утехе ради, у сећање призивају давне догађаје и време у којем се овакав демографски крах није могао наслутити.
Све приметније викендице, последњих година, последица су потребе њихових власника да у тишини прародитељског озрачја нахране душу и тело, и не треба очекивати да ће њихово присуство, из домена давне успомене, оживети громке гласове ливадских косача и топле мирисе овнујских руна, разапетих по прошћу и тарабама. Нове генерције су у потрази за авантуризмом који, на тренутак може створити привид о враћању старог духа запуштеном српском селу.
Непомирљива су два света што у ковитлацу живота тумарају овим једрим брдима. Једни снагом воље, други законом судбине. И док су први дубоко убеђени да би их исконска срећа озарила када би мртвило канцеларијске мемле заменили стадом од десетак оваца, други, пак, већ спремног одговора, непоколебљиво тврде: „ Имали смо их на стотине, и много смо тешко живели”.
Без намере да овим текстом улазимо у одрживост пољопривредних газдинстава овог краја, напомињемо да су остала села, благо наслоњена на падине Котленика, углавном сачувала живост и идиличну шумадијску ведрину, док се потмуло мртвило увукло једино у овај заборављени заселак, одсечен поточним гудурама и увалама од свега што модерно доба, као обавезу, налаже савременом човеку и његовој потреби да створи и одржи топлину породичног дома.
Међутим, ови крајеви су, упркос томе што их је судбина удомила на маргинама животних токова, или можда баш захваљујући томе, успели да у својим ризницама сачувају знаменитости, прозирне трагове епоха, недовољно истражене у научној историографији и значајно избледеле у колективном сећању мештана. Бројне се недоумице рађају у необавезном разговору, како путника намерника, тако и староседелаца, при сусрету са остацима камених утврђења полеглим по котленичким врховима. Зуб времена је учинио своје, немар и незаинтересованост надлежних институција су пресудили. Од некадашњих важних војних утврђења остале су тешко приметне руине заклоњене шумом и шипражјем.
“Котленик, и уопште, ти крајеви који се ослањају на леву обалу Западне Мораве, баштине неколико значајних утврђења из римског периода и представљају остатке касноантичке фортификације, одакле се контролисала долина Мораве као важан коридор кретања. Ова врста контроле била је могућа посредством система градина које су биле визуелно повезане и имале неку могућност комуникације“.
Овим речима, Татјана Михаиловић, археолог и музејски саветник, гостујући у емисији “Вектор” ( хттпс://yоуту.бе/w6НкYбвг0уг), решава горенаведену недоумицу и одбацује могућност, која се у локалним предањима често јављала, да су утврђења, заправо, остаци српских, средњовековних градова.
Међутим, једна друга појава, мистично отелотворење које је време преобликовало у неправилне камене облике што се као мале, беле израслине помаљају из невелике, планинске траве, пркоси, још увек, забораву и немару, стварајући забуну и мит при тумачењу њиховог порекла и времена изградње. Локално становништво, вођено дубоко утемељеним народним предањима, ове споменике не доживљава као некрополе сопствене културе, већ их приписује једном другом народу називајући их “грчким гробљима“. Приликом једног, надасве значајног, мада у градским архивама недовољно потврђеног догађаја, створен је један мали, али свакако жив мит, нејасне временске одреднице, који би се насумице могао датовати у послератно време социјалистичке Југославије.
Наиме, приликом једне званичне посете представнице грчке владе општини Краљево, неименована дипломаткиња се, на препоруку локалних познавалаца прилика, обрела и међу овим споменицима. Њена неупућеност у предочене културне знаменитости никог није изненадила али је том приликом чврсто обећала да ће по повратку у своју земљу предузети потребне мере да расветли поменути културни мистеријум.
Нама ће у решавању датог проблема бити драгоценије већ поменуто гостовање археолога краљевачког музеја, него ли извештај који ће, како је и обећано, а како преноси народно предање, уредно стићи на договорену адресу од грчких званичника. Татјана Михаиловић нам у поменутој емисији каже:
“Гробља, својствена овим крајевима, која се називају грчка или латинска, углавном су српска, и датирају из средњег или позног средњег века, односно, из турског периода, за који је карактеристичан феудални начин живота, на неки начин ‘конзервиран’ , и као такав траје практично до 19. века. Другим речима, ради се о јединственом начину живота нашег становништва које се повукло у села и плаћало харач, или се селило, у више етапа, од којих је најпознатија она под Чарнојевићем. Иза њих остају небројана гробља, и досељеници из познијег периода, који се углавном крећу из Косова и Црне Горе, и будући да не знају ништа о гробљима која затичу, просто их називају гробљима неке друге културе. Међутим, ради се, углавном, о српским, средњовековним гробљима.“
За крај се враћамо на поменути извештај грчких власти, који неће у датом тренутку расветлити мистерују увучену у свест малобројних мештана Трговишта, али ће се на њега логично надовезати оно што смо, пар деценија касније, као одговор добили од стручњака археологије и историје. Како преноси народно сећање, извештај је, мање-више, био следеће садржине:
“Нажалост, нисмо успели да пронађемо историјске изворе који би могли да поткрепе Вашу сумњу о постојању било каквих сталних или привремених грчких насеобина на датом терену, како цивилног живља тако и војних формација.”
Александар Раковић
Фотографије: Драгица Илић, Ђорђе Раденковић и Александар Лазовић
