Људи који препознају истину знали су колико је доброг Стив посејао у хиљадама ђака које је учио да воле ликовну уметности, а данас ретким људским особинама и невероватном лепотом својих акварела – у потпуности је испунио мисију битисања
У Краљеву је у четвртак 25. августа преминуо ликовни уметник Стеван Арсић Стив. У Краљеву је и рођен 1935. године. Сама година рођења указује на тешко детињство…ратну причу на Балкану. Стивова је некако посебно закомпликована, и његов пут обележен, 1942. године. У наизглед безазленој игри, Стив је озбиљно повредио ногу. У тешким ратним условима, повреда није адекватно санирана. Последице су остале трајне. Како после тога није могао да се игра са осталом децом, имао је обичај да седи уз прозор на мајчиној машини за шивење и гледа другу децу како се играју. Да би прекратио време цртао би на чему год је стигао и чиме год је стигао. У то време, то је значило бескрајну инвентивност детета, како у цртању, тако и у проналажењу материјала за исто..
Најстарији сачувани Стивов цртеж потиче из времена када је похађао трећи разред основне школе „Четврти краљевачки батаљон“ која се налазила на месту где је у Краљеву данас зграда Градске управе. Она је доказ да је одувек Стиву лакше било да нацрта него да каже…
Завршио је Гимназију у Краљеву. Кроз тај период учио је од Чеде Павловића, професора ликовног образовања, који је тада, уз Маржика био једини сликар у Краљеву. Стив је поред њега учио, сликао и учврстио испољавање себе кроз ликовну уметност.
Уз још неколико уметника био је оснивач Удружења ликовних уметника Краљева „Маржик“
Вишу педагошку школу завршио је у Београду – ликовни одсек, 1960. године. Излаже од 1959. године, а поред бројних изложби учествовао је у раду ликовних колонија: Студеница, Градац, Гоч, Бешка, Вољавча, Буљарице, Апатин, Сремски Крловци, Света Гора……Цео радни век посветио је деци ОШ „Јово Курсула“ у Краљеву. Много је његових ђака који су постали сликари….о његовом раду, између осталог, сведочи и једна анкета спроводена међу ученицима осмих разреда давних година…..тада је педагог школе у чуду установио највећи проценат оних који су се изјаснили да желе да постану сликари….Стив се годинама борио и изборио за изложбени простор у школи, а школа је и данас пуна његових слика….Стив је дао деци иницијативу, научио их самопоштовању, да сами изаберу радове за изложбе, а онда им припремао и штампао каталоге, исте онакве као за изложбе професионалаца у „Маржику“ и тако их уводио директно у схватање реалне визије живота ликовног уметника. Нема већег давања од преношења талента на децу, са великом љубављу и поштовањем онога којем се вештина преноси.
Био је више него скроман, а када су га хвалили било му је истински непријатно. Лако је сликао, верујући да је то свима једноставно. Сви који препознају истину знали су колико је доброг Стив посејао у хиљадама ђака који су му прошли кроз учионицу… Чак и они који се нису сами ухватили четкице или оловке, заволели су ликовну уметност и научили да је „читају“. Акварели су га заиста сврставали у врхунске, светске уметнике.
Својим примером живљења и стварања уливао је храброст и радост. Данас ретким људским особинама и невероватном лепотом својих слика, Стив је у потпуности испунио мисију уметника јер је „успевао да пошаље светлост у дубину срца“.
*Извод из прилагођене рецензије др Александре Милетић, 2012.
Mеђу бројним индивидуалним и колективним изложбама које је имао, Стеван Арсић Стив је издвајао ликовну колонији на Светој Гори – на позив Грка у манастиру Симонопетра
Један свети човек рекао је тада, одушевљен Стивовим сликарским умећем да „Стиву руку са четкицом води Бог“.
Осим у Краљеву имао је изложбе на Коларцу, у Градској библиотеци града Београда… Иза себе је оставио супругу која му је увек била несебична подршка и кћерку Јелену која је наследила очев таленат, али се више него успешно посветила фотографији.
Стеван Арсић Стив био је посебан, потпуно предан и заљубљен у то што ради, а уз све то -диван и поштен човек
Сахрањен је достојанствено, онако како је и живео, у суботу 27. августа у присуству породице, најближих рођака, комшија и пријатеља.
РЕКЛИ СУ О СТИВУ:
„Постоје људи чије је трајање непрекидна опомена на заборав, трошност сећања. Њихова жртва се осмишљава у средишту сукоба са неумољивим точком времена. Тај сукоб је по правилу сетан, а исход меланхолично сећање. Психолошки пратилац ових људи је густа носталгија. Носталгија за свим оним предметима, догађајима и амбијентима у којима се макар назире траг вечности. У наизглед парадоксалном непристајању на пролазност они додирују бесконачно откривајући га у једном од најприсутнијих видова – ЛЕПОТИ. Захваљујући њима богатији смо за оно чему прети пропадање и нестајање у заборав. Таквог сензибилитета је и Стеван Арсић Стив…Градови који не живе бар са једним сликаром Арсићевог кова у свом простору, осуђени су на ненадокнадиве празнине у континуитету трајања.“
Љубиша Симовић, 1992.
„Очи човекове никада нису сите!“ (Лука). Ни очи Стевана Арсића нису сите. Сликање је за њега живот, а живот отисак сликама. И не само то: Стеван је, пре свега Човек. Има свој дамар. Он није ни копија зоографа Јована, нити неких других уметника. Он је једноставно Србин. И хришћанин. И филозоф. Човек који је сачувао љубав. И топлину кад је најтеже. И све то, опет за добро сликарства али и своје Србије. И отуда његов тамјан мирише тако јако и препознатљиво…“
др Жика Марковић, 1995.
„Звона брује. Ођекују. Звук јасан, звук стваран. То и Стеван вуче уже смиривања и молитве. „Ако мени не верујете, делима мојим верујте!“(Крститељ). Да, ако и мени не верујете, дела Стивова гледајте! Мирис тамјана се осећа. Говор нам постаје другачији. Чујемо и по коју реч која није стрела. Сазнајемо да јесмо. И да смо били. Скривено излази из људи. „Одлеђују се истине“. Стеван говори бојом и светлошћу.“
др Жика Марковић, 1995.
„Свака слика има своју причу, исповест уметника, његову проницљивост, духовност, мудрост, веру, скрушеност, усхићење, радост, сету и самоћу. Док средњовековни мајстор поје или шапуће молитве, Стив их пише, гледајући у Сунце, обраћајући се Богу.“
Марина Лукић-Цветић, 1996.
„За Стива је буђење радосни сусрет са Сунцем, Природом и Космосом, а снажне емоције би да зауставе време и илузију лепоте. Гледајући у лице и наличје света, Стив осећа и схвата суштину, упорно трага, пажљиво бира, дубоко размишља уводећи нас у све тајне акварела.“
Марина Лукић-Цветић, 1997.
„Другачији је страх који се доживљава гледањем Стивових слика. Он настаје као последица осећања да Стив хода ка светлости и широко пространство у коме се смирују мисли, те постају јасне и сигурне неће бити више део наше стварности. И страх прераста у жељу, у чежњу и покрет ка животним радостима. Ка нади у бољи живот и сигурнију будућност. Он је стваралачки. Он је подстицајан.“
Проф. др Миомир Вукићевић, 1997.
„Али и уметник и наставник имају своју улицу, своју плаву даљину, своју тескобу, своје наде, жеље, снове, своје тишине. Тако и онај чије су даљине увек биле прозрачне и ликовно јасне као Зорњача као бескрајни плави круг вечерас нам представља чистом површином јасног знака, као свест о коначном сазнању, као ламент над животом. „А прах, све је прах кад дигне руке у вис“…Рекао би Црњански. А Стив свој ковитлац изазван сударом светова, реалног и иреалног, лирског и драмског види заокруженог или окованог чистом акварелском бојом.“
Миломир Недељковић, 1997.
„Стеван Арсић Стив је присутан у Краљеву од прве изложбе 1957. године, и, управо, са ентузијазмом са којим наставља истраживање и заокруживање циклуса СТАРОГ КРАЉЕВА, што би се могло рећи да мотивски наставља нит претходника Маржика. Осим акварела, уобичајених формата, Стеван Арсић Стив негује и минијатуру у којој се тачност и нерв на малом формату уграђују ширином сливеног потеза у стилско јединство са акварелима нормалног формата. Осим мотива родног града, са којим је срастао Стеван Арсић Стив са истом скрушеношћу и задивљеношћу бележи и утиске са путовања, и све оно што је у једном тренутку додирнуто и постало изнимка. (Тако су настали мотиви Лењинграда, са Неве, Кула мотриља из Новог Пазара, али и мотиви са нашег Приморја, из Дубровника, итд.). Да се не зауставимо на овоме изложеном него тек као најаву будућег представљања једног новог циклуса слика у уљу, што настаје и гради се, који би могао да упућује на другачије гледање и тематско опредељење, што говори да се сликарство Стевана Арсића Стива не заокружује у акварелима, нити исказује једино у мотивима старог Краљева.“
Милан Ђокић, 1998.
„Израна, али никако по задатку већ по унутрашњој потреби, започео је Арсић обилазак манастира у Долини храмова реке Ибра, као што је, сто година раније, чинио млади Ђорђе крстић. Уместо уљаних боја, пера и фотографског апарата, користио се он једноставним средствима – четкицом и воденим бојама да би „ухватио“ обрисе Жиче, Студенице, Нове Павлице, Градца, Петрове цркве, Сопоћана…На северу, пут га је потом водио до Ковиља Јована Рајића а на југу до Милутиновог Старог Нагоричина. Оно што наши модерни песници, од Попе, Павловића и Миљковића до Лалића, Симовића и Бећковића, никад нису запоставили – поетски однос према средњовековљу и традицији, наши сликари, осим ретких, нису неговали…Арсић путује својим аутомобилом трагајући за својом опсесијом. Има у томе нечег подвижничког. Ићи понекад непознатим путевима и стазама, а онда – као кроз објектив, некад, Анастас Јовановић – сагледати, без обзира на временске услове, околну природу и манастир смештен у њој – то може да чини само неко заљубљен у свој посао.“
Миодраг Рогић,1999.
„Једног дана, када се све ово што нам се догађа, хаотично и магловито у исти мах, доведе у ред, Краљевчани ће схватити каквог суграђанина имају. Монашки скроман, Стеван Арсић остаће упамћен као поуздани летописац, сликар не само Господар-Васиног конака и толиких других зграда некадашњег Карановца а данас краљева. Оно по чему ће превазићи домаће оквире – акварели сликани, како се некад говорило, са природе манастира, биће најбоља потврда да, како песник рече, „имао се рашта и родити“
Миодраг Рогић, 1999.
„Пловљењем кроз светлост и старину, кроз монашку тишину, пловљењем кроз мир конака и старих здања, кроз шум крошњи светлих пејзажа, човек се ослобађа и једри плаветнилом неба задовољан што осећа слободу и неспутаност душе, своје и својих ближњих – нема ограничења ни стега, а лебдење се претвара у мир.“
Галерија Аћимовић, Београд, 2006.
„Великом броју својих акварела расутих по многим приватним колекцијама и галеријама широм света, Арсић непрестано и неуморно, предано и стрпљиво додаје нове ликовне документе о некадашњем сјају и богатству српске државе и веропосвећењу српског народа. Онолико колико његов сликарски израз делује префињено и поетски нежно, толико је његова порука чврста, јасна и трајна. Обузет мирисом тамјана и светињама, он већ деценијама гради сопствени пут на гору.
Стрпљењем и упорношћу – монах, бојом и четкицом – мајстор, интуицијом и имагинацијом – врсни уметник, Стеван Арсић стаје у небројену колону оних који, на свој људски скроман и ненаметљив а уметнички снажан и упечатљив начин, истрајавају у свом сликарском изразу и поетској поуци о чувању корена сопственог народа.
др Љубодраг П. Ристић, 2007.
„Привучен атмосфером старина са свог поднебља, радећи скоро без даха, Арсић се врло брзо исказао као осетљиви сликар акварела, остајући тако веран старој провереној уметности у којој најправедније избија моћ даровитости и вештине“
Драгомир Тодоровић, 2007.
