И после 31 године од почетка сукоба на простору бивше Југославије, трага се за 9.876 људи, од чега је скоро 4.000 Срба; заједничко за све породице је живот више деценија у паклу неизвесности
У ратним сукобима на тлу СФРЈ нестало је око 35.000 људи, а судбина 9.876 још није расветљена. Бар исто толико породица деценијама живи у болу и неизвесности, у психолошкој патњи, финансијским потешкоћама, а један дан годишње није довољан да се њихова ситуација унапреди.
И после 31 године од почетка сукоба на простору бивше Југославије, трага се за 9.876 људи, од чега је скоро 4.000 Срба. Јер, према подацима Комисије за нестале са списка којих има 9.876 налазе се 3.332 српска имена, а још 616 Срба нлази се на оперативној листи предатој хрватској страни. Ти људи су, такође, извесно нестали, али се на заједничкој листи не налазе, јер њихови „случајеви“ „нису испунили све критеријуме Међународног комитета Црвеног крста“.
У Краљеву се данас – на Међународни дан несталих и киднапованих, окупило неколико десетина породица које више од две деценије чекају одговор на питање – где су нестали њихови најмилији?
Погледајте ВИДЕО:
– Тежак су то бол, патња и вечито питање: где су? Нисмо их пронашли, нити сахранили. Сваке године једно исто, слушамо празне приче – каже Јадранка Јагличић, чланица Удрузења киднапованих и несталих.
Њени родитељи из села Дојнице – од 1999. воде се као нестали са још 14 мештана тог села у околини Призрена.
– Прошле године добили смо обећање да ћемо добити информацију о њиховој судбини, али се до данас није десило ништа конкретно. Ништа се није покренуло са мртве тачке – опомиње Јагличић.
Супруг Јеленe Ађанчић киднапован је 1998. године са свог радног места на копу Белаћевац у општини Обилић. Остала је са бебом од осам месеци, а да до данас није сазнала ишта о судбини свог супруга:
– Тада још увек није било бомбардовања, тек су кренула киднаповања. Добијали смо разне информације које нису могле да буду проверене, јер је потребно 48 часова да се најави Међународном комитету Црвеног крста како сте сазнали да је он негде. Када год би се десило да имамо информације, ми бисмо их прослеђивали Међународногм комитету ЦК, али они никада ништа нису нашли, осим само да је „ту неко био, а не и ко“.
Чекање на истину о страдању најрођенијих за породицу представља деценије туге и неизвесности. Њихове су жеље само да сазнају шта се тим људима десило, а са овог скупа упућена је и опомена држави да је неопходно да се питање несталих решава брже и ефикасније.
– Ми не знамо до када ће агонија трајати и зато молим све институције да покрену ово питање са мртве тачке, да их једном пронађемо и сахранимо, иначе – разговарала сам са својом породицом да идемо да штрајкујемо испред немачке амбасаде, јер ми, заправо и знамо ко су сведоци. Сведоци су немачки војници који су били стационирани у Призрену. Њихов је задатак био да чувају мештане из Призрена и околине, али су они, изгледа, дошли да чувају само Албанце, а не и Србе – оцењује Јадранка Јагличић.
И Јелена Ађанчић додаје да су чланови породица несталих и киднапованих и кивни на државу Србију која деценијама не усваја закон који би био везан за решавање проблема ових породица.
Процес тражења несталих веома је успорен, а у току 2022. године расветљена је судбина свега 56 људи, од којих је осам српске националности.
Обележавању Међународног дана несталих у Краљеву данас су, поред породица несталих и киднапованих, присуствовали и чланови Покрета Срце Хероја у организацији Кординације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са подручја бивше Југославије.
M. M. Д.
