У Краљеву је отворен Венера Арт Студио – галерија уникатних, ручно рађених предмета од глине и порцелана од којих сваки има своју причу и представља остварење једног сна из детињства
Кажу да бити уметник значи – веровати у живот. Због своје одлуке да пре прет година на свом дотадашњем „сигурном послу“ да отказ и отисне се у нешто што ће је испуњавати, Краљевчанка Ивана Шћеповић, потпуно се уклопила у ту животну девизу. Знала је да јој је промена неопходна, а у свет глине и керамике отиснула се, каже, готово случајно: на интернету је пронашла оглас за школу керамике и – отиснула се у себи, до тада, непознат свет. У Београду је била на тромесечној обуци на којој је добила основе овог заната:
– Научили су ме како да „центрирам“ глину, шта све од ње може да се ради, а од глине, заправо, може да се направи све!
Ивана је потом, набавила основну опрему и сама кренула да екпериментише, да истражује, да чита литературу, углавном на енглеском језику, јер на српском језику такве литературе готово да и нема. У свет грнчарије је, открива Ивана у разговору за портал Круг, волела да завирује још као девојчица у Прокупљу у којем је тада живела:
– На улазу у град било је пуно тих грнчарских радњи, а мене су ти производи одувек привлачили. Одлазила сам као мала да гледам како на точку обликују разне ћупове и посуде.
Ивана је сада власница Венера Арт Студија – продајне галерије уникатних, ручно рађених предмета од глине и порцелана. На месту на коме се галерија, на краљевачкој адреси Омладинска 42 до 44, налази, некада је била продавница „Венера“.
– Мајке су нас некада слале да купујемо конце, игле и вуницу у „Венери“, а мени је остало у глави то име које се савршено уклапило у неку моју главну мотивацију. Онда када сам одлучила да се овај студио зове „Венера Арт“, ја сам направила и своју Венеру, као неки свој заштитни знак – појашњава нам Ивана док позира испред рада на који је поносна.
На синоћњем свечаном отварању, Ивана је поздравила госте речима „Добродошли у мој глинени свет“, а онда је покушала да дочара како је њен глинени свет настајао и са колико уживања се свом уметничком раду посветила. Како је објаснила, после почетничких настојања да савлада глину, да овлада техникама како би је ставла „под своју контролу“, схватила је, каже, да се глина понаша као неки полуживи организам и да има „неку сопствену вољу“:
– Глина би ме некада наградила, а некада би ми мало и казнила. У тренутку када сам схватила да глина и ја радимо заједно, почела је нека врста магије. Та магија је покушај да искажем себе и оно што ме у одређеном тренутку мотивише. Тако су настали неки моји почетни радови инспирисани природом: ноћно небо, свемир…
Ивана истиче да њена садашња мотивација иде у три правца. Први је заинтересованост за човека самог, за животна искуства:
– То је заинтересованост за начин на који нас животна искуства мењају, остављају ожиљке, али нас на неки начин и унапређују. Уствари, интересује ме наш одговор на та животна искуства, одговор нашег тела и наше психе. Тако су настале вазе од којих су три биле изложена у априлу ове године у Паризу у оквиру колективни изложбе „Хиљаду ваза“. Друга моја мотивација која се може надовезати на претходну је појам „велике мајке“ као универзалне креаторке и уништитељке, оне која је истовремено и моћна, и прекорна, и несавршена, и бриљантна. Трећа моја мотивација однос између мушкарца и жене који почиње као нека врцава, игра завођења, да би касније прерасла у испреплетаност.
Наша саговорница подвлачи да су јој боје много важне, али да су на неким радовима боје веома оскудне.
– Свакако боје користим да бих нагласила неку одређену тачку,да дам атмосферу или расположење. Радови изложени у галерији су „каменина“, изузев оних који су од порцелана. Каменина се сматра најквалитетнијим керамиком, изнад је само порцелан – појашњава нам Ивана.
Од ње сазнајемо како, да би се од једне лоптице глине добио предмет, ма како он мали био, мора да прође минимум три недеље. За дебље и веће предмете тај посао некада траје и много, много више.
– Постоји више фаза рада и свака фаза је веома битна, јер ће грешка у некој фази рада довести до грешке у крајњем производу или ће производ бити сасвим упропашћен. Каменина пролази кроз два печења: бисквитно и печење на високој температури. У мом случају то је температура од 1.230 степени. Када се предмет налази у пећи спреман за финално печење никада не знамо какав ће бити крајњи резултат. Процесе који се дешавају у пећи зовем алихемијским процесима, па зато отварање пећи ствара велико узбуђење – каже Ивана Шћеповић.
Она је на отварању искористила прилику да се захвали фирми „Гами“ и, како је рекла, дивној екипи добрих људи – врхунских мајстора који су стварни уметници свог заната, а не само мајстори.
Радови који су тренутно изложени у галерији настајали су пет година. Од сутра ће имати и формиране цене. Ако у Венера Арт Студију спознате да је „уметност начин да изгубимо и пронађемо себе у исто време“, можда ће то бити знак да сте осетили део магије коју Ивана осећа док своја дела ствара. Уметност је увек линија око наших мисли. Бирајмо да нам мисли буду лепе.
М. М. Дабић
