„Заиста је ово за нама био невероватан викенд и скроз нешто ново, јер ван трка које трчимо – никада до сада нисмо имали подршку у самосталној организацији; заузврат – успели смо да многе људе анимирамо и вратимо природи“ оцењују Александар и Слободан
Јаки удари ветра (и до 100 килметара на час) прошле суботе – прекинули су Еверестинг изазов у који су се упустили Александар Ђуровић и Слободан Здравковић.
Александар је имао намеру да испуни цео Еверестинг изазов, а он значи – попети, у понављањима, у једној целовитој активности, 8.848 метара висинске разлике једнаких Монт Евересту, највишем врху на свету, а цео изазов је, у овом случају био, од Каменице до врха Столова попети се и спустити се – 9 пута! Кренуо је у поноћ, у ноћи између петка и суботе (23. на 24. септембар).
Слободан је имао намеру да савлада пола тог изазова Басе Цамп, односно – да „скупи“ 4.424 метра успона, што би подарумевало да се од Каменице до врха Столова попне и спусти пет пута. Слободан се, према плану, укључио на Александровом петом кругу како би другу половину могли да пењу заједно.
Погледајте најаву Еверестинг изазова
Кад су у друштву појачали темпо, током суботњег поподнева све је било у реду. Планина као да је чекала ноћ да покаже своје непредвидиво лице. С мраком су темпо појачали и планински ветрови Столова. Ко их није осетио – не може ни да замисли, кажу искусни планинари, та „бацања“ због којих сопствено тело почињете да осећате као играчку неког дива.
Тешка срца, морали су да одустану од свог изазова. За Александра то је било после скоро 24 сата непрекидног хода и трчања током којих је, у шест „кругова“ од Каменице до Крста на Столовима, прешао 128 километара, скупио 6.120 метара укупног збира разлика надморских висина почетне и завршне коте, што су фантастичне бројке и велики успех!
Слободан је прешао два „круга“.
– У суботу, мало пре поноћи, услед јаких удара ветра били смо принуђени да одустанемо.. У планини, јасно је, природа увек дикитира темпо. Остаје мали „жал“, јер смо били јако близу испуњењу циља – искрени су Слободан и Александар.
Ова два млада, ведра човека, кажу за портал Круг да су физички и психички сигурно могли да „изнесу“ изазов до краја:
– Ипак у оваквим условима, увек се подсетимо колико смо мали у односу са природом. Оно што је наш најлепши утисак је чињеница да је цела наша акција око изаозва била више него успешна, јер смо успели да окупимо доста људи на Столовима. Многи од њих су први пут досли на планину да би нам дали подршку. Заиста је ово за нама био невероватан викенд и скроз нешто ново, јер ван трка које трчимо – никада до сада нисмо имали подршку у самосталној организацији – појашњавају наши саговорници.
Кажу да су, захваљујући Еверестинг изазову, многи људи први пут сазнали за ултра и планинско трчање и да је сада један број њих пун неких нових идеја.
– Неки људи вратиће се природи, а нама је драго што смо и на овај начин били у прилици да их мотивишемо – задовољни су Слободан и Александар.
Замолили су да се у њихово име кроз овај текст захвалимо свима који су дошли тог дана да их лично подрже, али кажу:
– Захвални смо и онима који су подршку слали кроз поруке и медијима који су учинили да се за наш спорт чује мало висе, поготово у нашем граду. Што се нас двојице тиче, следећи пројекат који ћемо радити заједно је трка „100 миља Истре“ у Хрватској у априлу идуће године за коју припреме крећемо ускоро.
У овом видеу садржана су сва ливе укључења током „Еверестинг изазова“ током којег је Александар са пратиоцима делио и тешке тренутке.
Најпре када се борио са болом у куку, а потом када ноге, како је рекао, у једном периоду, више нису хтеле да слушају мозак, већ су, привремено, отказивале послушност. Све физичке кризе су превазиђене и готово је сигурно да би, да се ветрови Столова нису уротили против „изазивача“ – да би Александар и Слободан свој подухват узвели до самог краја.
Та прича сачекаће неке временски повољније ноћи и дане, а до тада ће и Слободан, и Александар који у планинама живе своје снове – свима нама држати лекцију док, као и они, не научимо да „у планинама човек осећа слободу и учи да савлада све препреке на животном путу“.
М. М. Дабић
