Ова збирка песама „оставља дубоке резове и указује на његове аномалије, али и на положај и индивидуе у свету у коме је профитерство сваке врсте узело маха“
У дворишту Француске куће представљена је најновија песничка књига краљевачког аутора Ивана Новчића. Рукопис књиге „Бестијаријум“ награђен је као првопласиран на прошлогодишњем конкурсу „Гордана Тодоровић“ и као такав штампан је као издање Центра за туризам и културу из Сврљига.
Модератор Миша Милосављевић подсетио је на рану фазу Новчићевог песничког стваралаштва рада пре двадесетак година, када је објављена прва збирка песама „Ампутација душе“, као и следећа, „Шифарник страдања“. Он је указао на то да су теме и мотиви идентични као у новим књигама, само је сада израз „избрушенији“, видљивији и естетски поткованији. Разговарало се и о Новчићевом уредничком раду у оквиру „Поетикума“, запажене издавачке куће специјализоване за објављивање поезије, а разговор је завршен опсервацијом актуелног тренутка у којем се налази српска поезија.
Било је речи и о начину на који песник доживљава прелазак на прозу с обзиром да је први роман „Трн у пети“ награђен Златном совом.
Милица Миленковић, књижевна критичарка која помно прати Новчићев опус, у својој рецензији оцењује да је „Бестијаријум збирка песама која наглашеним спојем јединства визије прошлости и садашњости, рефлексија и емоција, лексичког сазвучја у оквирима зрачења и значења разноликих тема и мотива, отвара многа питања за чијим ће одговором заједно са песником посегнути и савремени читалац. У мозаику стварности, снова, песничког и културног наслеђа, ова књига оставља дубоке резове и указује на његове аномалије, али и на положај и индивидуе у свету у коме је профитерство сваке врсте узело маха“.
БЕСТИЈАРИЈУМ – Иван Новчић
полако одлазе људи којима сам могао да се поверим
неки се селе у багремову шуму
неки сломљених крила остају залепљени за муљевито дно
транзиције су нам донеле безгробне јунаке
а реформе чудовишне реторте
на оној смо страни ваге
која лети у небо
остају платнена лица преживелих
испод њих људи – звери
спаситељи света и свог секрета
моју су мандолину засигурно
заробили на топлом острву
без ње сањам скакутаве сенке
са болом у леђима
драга ме теши зготовљеним ручком
обрали смо последње мирођије
