Трипо Д. Спахић и Лидија Т. Црнчанин, аутори пре неколико месеци објављене публикације „Ратина чувар вековa“, објавили су сада нову заједничку монографију
Својом новом књигом су, како наводе, желели да укажу на значај гробља кроз историју, пре свега као немог сведока и вечног чувара историје и трајања једног народа:
„Рођење и смрт су две крајности нераскидиво повезане. Оне чине супротност која води ка једном циљу – животу у вечности. Сваки дан који прође и сваки корак који човек направи пут је ка смрти. На тај начин, гробља и гробови постају сведоци живота и преко њих се одржава континуитет нашег трајања кроз векове. Усуд српског народа је тај што смо кућу саградили на раскрсници путева која води на четири стране света. Ове просторе су походили бројни освајачи који су са собом носили и уништавали доказе наших духовних и материјалних достигнућа, често нас приморавајући да бежимо са кућног прага. Иза нас су остајала гробља као неизбрисив печат и камени белег битисања народа и вечни сведок ко смо и где припадамо. Насеља мртвих су потврда континуитета и уметничког стваралаштва, а кратки натписи на надгробном камену откривају друштвене и историјске прилике, док нас ликовна обрада уводи у свет културних, уметничких и симболичких садржаја. На основу свега наведеног, надгробници имају уметничку, историјску и документарну вредност и представљају потврду нашег идентитета кроз векове“ – пишу аутори.
Они подсећају да су одувек гробља била трајна сведочанства постојања и трајања народа на једном простору:
„Скоро на сваком месту налазе се остаци прошлих времена, подсетници на људе који су ту некад живели. О значају гробља као сведоку непролазности пише и српски песник Јован јовановић Змај у својој песми „Светли гробови“ која је део наслова ове публикације. Нажалост, гледајући тужну и поражавајућу слику оба ратинска „Светла гробља“ не можемо да се отмемо утиску да је ова генерација тами заборава препустила своје претке. На нашу срамоту и срамоту свих становника Ратине допустили смо да на њих падне не само заборав, већ се и недостојно и нехришћански односимо према својим најмилијим. Величина жртве коју су поднели наши преци за Србију за резултат је имала СЛОБОДУ. За њу су се изборили плаћајући највишу цену – остављајући своје кости по разним ратним стратиштима, од периода турског ропства до данашњих дана“.
Сви ми тежимо истом циљу – да се изборимо за лепшу будућност за генерације које долазе после нас, наводе аутори ове књиге и оцењују:
„Заборављајући прошлост која је остала записана у камену вечности – немамо чему да се надамо. Само онај који се сећа и воли своју историју и поноси се њоме има шансе да опстане у изазовима које доноси надолазеће време. Наша обавеза је да поставимо темељ који ће наша деца у времену које долази наставити да надограђују. Ратинска гробља представљају нераскидиву везу између прошлости и будућности њених становника.
И зато… будимо потомци да бисмо били преци“ – поручују Лидија Црнчанин и Трипо Спахић.
