Желимо да објекат који је у лошем стању заштитимо од даљег пропадања и нема говора о затварању ресторана у приземљу, нити о брисању идентитета објекта у којем се догодило много значајних историјских догађаја, поручује директор краљевачког театра
Закључивањем Уговора о размени непокретности између фирме „Нелт“, дотадашњег власника Србија д.о.о. Краљево и Републичке дирекције за имовину, 30. маја ове године – зграда бившег хотела „Париз“ у Краљеву – постала је власништво државе Србије.
Како су Миодрага Динуловића, директора Краљевачког позоришта о томе информисали претходни власници, он се дописом обратио градским властима у Краљеву у којем подсећа да су Град и Краљевачко позориште 18.12.2017. године покренули иницијативу за подржављење зграде некадашњег хотела Париз за потребе проширења Краљевачког позоришта, коју је тада подржало и ресорно Министарство културе и информисања дописом министра 25.12.2017.године.
Динуловић је позвао надлежне да покрену процедуру преноса власничких права над објектом са Републике Србије на Град Краљево и Краљевачко позориште, „како би зграда прешла у власништво града, чиме ће бити омогућени наредни кораци везаие за пројектовање и прикупљање средстава за реконструкцију која је део културно-историјског сећања нашег града“.
Са Предлогом одлуке о преносу права јавне својине на непокретностима граду Краљеву за потребе Краљевачког позоришта, данас су се сагласили чланови Градског већа, а по процедури она ће се наћи на дневном реду наредне седнице градске скупштине.
– Таквим проширењем Краљевачко позориште „изаћи“ ће на Трг српских ратника, а чланови нашег театра су због успеха које нижу заслужили да им се створе прави услови за рад. Очекујем да ћемо после припреме пројектно-техничке документације за реконструкцију „Париза“ (рестораног дела и спрата изнад), брзо доћи и до средстава за реконструкцију – оценио је на седницi Градског већа градоначелник Краљева др Предраг Терзић.
У телефонском разговору за портал Круг, директор Краљевачког позоришта Миодраг Динуловић, који у Вршцу ради на новој представи, појаснио је да Краљевачко позориште жели да цео, некада вероватно најлепши објекат на Тргу српских ратника, а сада руинирани „Париз“ заштити од пропадања:
– Нема говора да у приземљу неће остати ресторански део. Спрат бисмо, у оперативно-техничком смислу прилагодили потребама за проширење позоришта – истиче Динуловић.
Он се и раније освртао на иницијативу да се заштити кафана „Париз“ од гашења, урушавања или било каквог претварања у позоришни простор:
– Нико не говори о затварању „Париза“, нити о брисању идентитета овог града, јер се у овом објекту догодило много значајних историјских догађаја. Били бисмо неодговорни ако бисмо затворили ресторан који би могао да постане права градска и позоришна кафана. Што бисмо затварали кад издавање ресторана може Граду да значајно смањи трошкове одржавања огромне зграде у којој је позориште?
У питању је катастарска парцела 1051/1, а у предлогу Одлуке о којој ће се одлучивати на седници скупштине града, прецизирано је да ће „односи између града Краљева и Републике Србије, након правноснажности, бити уређени уговором о преносу права јавне својине на непокретностима, који ће закључити градоначелник у име града Краљева“.
M. M. Д.
отел Париз – из књиге др Милана Матијевића „Краљевачке кафане“
У центру Краљева, на углу Трга Српских ратника и улице Милана Топлице налази се импозантна зграда хотела Париз, сазиданог у XИX веку. Зграду су започели да зидају краљевачки трговци, браћа Кнежевићи, Никола и Божидар. У току градње новац је уложио и Мијат Радовановић, трговац дрветом. Зграда је завршена око 1881. године. Када је основана банка Прва краљевска акцинарска штедионица 1885. године ортаци су заложили зграду као свој оснивачки улог. Од тада је Париз постао власништво банке. Зграда хотела је зидана на спрат. У приземљу, у предњем делу зграде, био је смештен ресторан, а у делу према улици Милана Топлице биле су просторије штедионице. На спрату су биле хотелске собе, а улаз у ресторан са лепим храстовим масивним вратима је био на самом углу зграде. Изнад улазних врата налазио се балкон са оградом од кованог гвожђа. Улаз у хотелске собе је био из улице Милана Топлице. Зграда хотела имала је лепу фасаду и била је украс центра Краљева. Краљевска акционарска штедионица је на својим акцијама у десном углу као свој симбол поставила слику хотела Париз.
Штедионица је хотел издавала у аренду краљевачким кафеџијама. Предност у закупу хотела имали су акционари штедионице. Памти се да је хотел 1903. године држао Милан Јовичић. Те године Париз је добио електрично осветљење из централе Радовановић – Кнежевић. Милан 1909. године прелази у Београд и тамо наставља да се бави угоститељством. Од Милана Јовичића хотел преузима Јоца Стојадиновић, који се 1914. године сели за Нови Сад. После њега хотел преузима Милан Тодосијевић са братом Димитријем. Пошто су Тодосијевићи запали у финансијске тешкоће, банка им отказује закуп 1930. године. Банка потом нуди хотел у закуп Милану Јовичићу, кафеџији и трговцу из Краљева, једном од јачих акционара штедионице, који узима хотел у закуп 1931. године под условом да га банка догради и реновира.
Највеће адаптације хотела изршене су 1920. и 1931. године, а више пута је реновиран. Прво су 1920. године зазидана улазна врата на углу и отворена нова према тадашњој пијаци, између трећег и петог прозора. Почетком 1931. године извршена је доградња хотела у делу према улици Милана Топлице у коме је смештен биоскоп, а на спрату су сазидане нове собе. На згради је пет прозора према пијаци замењено са два велика излога. Преуређене су постојеће и изграђене нове собе. После завршене доградње и адаптације хотел је имао 20 модерних соба за госте. Свака соба била је окречена у другачијој боји и опремљена модерним, савременим намештајем и инвентаром. Доградња и адаптација хотела трајала је скоро две године, после чега је хотел Париз био високо рангиран међу краљевачким хотелима, као и међу хотелима у суседним варошима. Имао је прву категорију.
Након завршене доградње Милан Јовичић је добио дозволу од Краљевске Банске управе Моравске бановине, број 19959 од 20. новембра 1933. године да може обављати угоститељску радњу. Поводом почетка рада реновираног хотела објављен је оглас у новинама Краљевски Гласник од 21. децембра 1933. године у којем се наводи да је „хотел уређен најмодерније: има 20 луксузних соба са хладном и пијаћом водом, купатилом и величанственом салом“.
Хотел је био опремљен првокласним инвентаром и опремом. Есцајг је купован од фирме „Бердолф“ из Аустрије, порцеланско посуђе је у комплету куповано у Чешкој. Шпорет је прављен код Голднера из Суботице. Хотел је имао инсталиран хладњак са ледом, пумпе за пиво, електричну расвету са лустерима. У саставу хотела Јовичићи су имали ледару у Обилићевој улици, у којој је могло да се смести 650 тона леда. Зими је лед вађен из Мораве и Грдичких бара, довожен у ледару у којој је чуван за хотелске потребе у летње дане. Лед су вадили и превозили до ледаре сељаци из Грдице: Вуле, Бане, Божа и Милутин Милошевић, Миловановић и Лешевић и Благоје Матовић из Богутовца.
У хотелу су справљана јела домаће кујне и печења, а касније и јела из француске кухиње. Добра кухиња привлачила је велики број абонената. Ту су се хранили високи државни чиновници и војна лица, међу њима и Павле Филиповић, командант Војнотехничког завода, Већеслав Дујшин, директор Фабрике авиона, Гец Јосип, инжењер, Перо Никољачић обавештајни официр и други.
Хотелски смештај користили су многи пословни људи, трговци, стручњаци и други који су често телеграфски резервисали собе. У хотелу су одседали трговци који су преко дана обилазили околне вароши, а увече се враћали у хотел на одмор и преноћиште. Краљевачки трговци су своје пословне партнере, трговачке путнике доводили у Париз на пословне разговоре и да склопљен посао залиију добрим пићем. У хотелу су радо одседали трговци из Грчке, Аустрије и других земаља. Трговци из Грчке су откупљивали огревно дрво, трупце и резану грађу, а трговци из Аустрије су вршили откуп шљиве, јабуке и воћне пулпе. Страни трговци су становали у хотелу по више дана и месеци, све док траје кампања откупа. Неки пословни људи су у хотелу становали по више месеци, као Миша звани Шмол, заступник истоимене фабрике за производњу пасте за обућу из Загреба. У хотелу су становали Светозар Ђаковић, власник краљевачке циглане, Рафаиловић, власник рудника Тавник и његов инжењер Звонко.
Хотел је био популарно састајалиште многих познатих Краљевчана који су ту разговарали о политици, препричавали тазе вести и чаршијске догађаје. У ресторану хотела Париз најчешће су навраћали: Стева Кнежевић, Бока Црвчанин, Аврам Илић, Милан Нешовић, Миле Каличанин и многи други.
Цене су биле више него у другим кафанама. Док је у осталим кафанама кафа била 1 динар, у Паризу је била, 1,5 динар. И поред тога хотел је имао своје сталне посетиоце: трговце, високе чиновнике, лекаре, занатлије. У хотел су недељом после изласка из цркве, навраћали краљевачки трговци на кафу, пиво и паштете. Хотел је био познат по томе што је сваки стални краљевачки гост имао своју шољицу за кафу из које је служен. Сваке Нове године стални гости су добијали нову шољицу за црну кафу и том приликом давали су бакшиш келнеру.
Хотел Париз, као један од најугледнијих краљевачких хотела, од најранијег времена свога постојања је био значајно место културних окупљања у Краљеву. У њему су одржаване сталешке забаве: занатске, трговачке, официрске, хуманитарне. Сала хотела примала је путујућа позоришта, мађионичаре и друге артисте. У кафани хотела приказивани су први филмови. Касније су организоване сталне биоскопске представе.
Париз, као високо рангиран хотел, коришћен је и за свечане пријеме и забаве. У њему су дочекивани министри, високи владини чиновници, генерали, угледни страни и домаћи гости. Овај хотел је више пута угостио српске краљеве. 1882. године Краља Милана, 1901. Краља Александра, 1904. Краља Петра. У ресторану хотела су одржаване трговачке, светосавске, разне сталешке и забаве у добротворне сврхе, као и традиционални организовани дочеци православне Нове године.
У ресторану хотела су организоване разне изложбе и политички скупови. Током 1937. године у Паризу је одржана прва изложба у Југославији против конкордата, споразума између Владе и Ватикана. Стојадиновићеви „црнокошуљаши“ су допутовали са два аутобуса из Београда са намером да разбију и спрече одржавање ове изложбе. Владика жички Николај и Милан Јовичић су спречили ову намеру, стали испред врата хотела и рекли: „Само преко нас мртвих можете да уђете у хотел“. Црнокошуљаши су се вратили за Београд, а изложба је одржана и трајала је седам дана.
Након окупације Краљева од стране Немаца хотел Париз је још једно време радио. Милан Јовичић је у јесен 1941. године хотел уступио Живојину – Дики Ракићевићу, који је кратко време радио са хотелом. Почетком 1942. године Немци су реквирирали хотел за своје потребе и у њему сместили Солдатенхеим – војнички дом. За немачке војнике у сали хотела приказивани су филмови, а организован је и долазак варијететских и забавних група из Немачке које су за немачке официре давале приредбе.
После одласка Немаца хотел је остао демолиран, а хотелски инвентар оштећен и опљачкан. По ослобођењу хотел је почео да ради као државна кафана. Од 1. маја 1946. године Париз је радио у саставу Радничко – службеничког ресторана чији је управник био Милан Прибаковић, предратни кафеџија из Краљева. Од. 1. јануара 1947. године Париз улази у састав Народног угоститељског предузећа Столови из Краљева. После расформирања тог предузећа, од почетка 1953. до краја 1955. године послује под називом Самостална угоститељска радња, хотел и ресторан Париз у Краљеву. После укидања самосталних радњи од 1. јануара 1956. године хотел Париз улази у састав новоформираног угоститељског предузећа Балкан из Краљева. Предузеће Балкан се 1959. године припаја Угоститељском предузећу Југославија. Од априла 1960. године након припајања предузећа Југославија Угоститељском предузећу Србија, и хотел Париз ушао је у састав овог предузећа, које је мењало име, али не и форму, све до приватизације крајем 2003. године, када је 70 одсто имовине овог предузећа постало власништво предузећа „Грађевинара“ Милоша Раденковића. Агенција за приватизацију овај уговор је јраскинула крајем 2006. године једнострано и на споран начин. Након тога, имовина некадашњег друштвеног и пар година приватног предузећа „Србија“постала је имовина садашњег власника.
