Саши Кошанину из Ушћа сада је потребна помоћ свих нас

На страницама портала Круг Сашу Кошанина могли сте да упознате као председника Месног одбора Ушће Удружења учесника ратова од 1991. до 1999. Било је прилика да га упознате и као песника, или као човека који је на Косову и Метохији изгубио брата близанца, хероја капетана прве класе Срђана Кошанина који је 19. априла 1999. године погинуо на караули Кошаре на Косову и Метохији. По занимању је ветеринар, раније је и сам преживео тежак удес, остао без родитеља и посла.

Сада је доживео нови животни ударац: у болници „Студеница“ у Краљеву лечен је месец дана – од средине септембра до средине октобра.

– Оперисан сам 30. септембра. Шта рећи, тежина бола коју носим сада је још тежа уз стома кесу коју носим након тешке операције илеуса (запетљаних црева). Имам више од 60 прираслица на њима, али морам да живим. Живот ми је висио о концу и тешка операција је трајала  шест сати. Од петка  14. октобра сам на кућном лечењу – каже за портал Круг Саша Кошанин.

Он појашњава да свакодневно добија три инфузије и четири ин‌јекције које су терапијски веома јаке:

– Сваког четвртог дана постављају ми диск и мењају стома цревну кесу која се празни свакодневно. Имунутет покушавам да вратим одређеном храном и воћним соковима, а опоравак ће  бити дуг и захтеван, каже доктор Горан Камиџорац који ме је оперисао. Последице су видне, а узрок је, по свему судећи, повреда из 2018. године. Тада сам оперисан након што ме је напала и повредила блиска рођака, направивши повреде више трбушних органа.

Саша, који је и раније био крхке грађе, изгубио је у постоперативном току још 12 килограма и видно је онемоћао, али каже да је добро што је уопште преживео тешку операцију:

– Незамисливо је шта све човек доживи и преживи. Постоперативни ток опоравка ће бити дуг захтеван у смислу терапија и посебног режима исхране, али гајим наду да ће све моћи да буде много боље.

Саша је, на болно питање – колико му, све ове године, због губитка брата близанца, недостаје друга половина, одговарао да на то тешко, најтеже питање одговара кроз своје књиге и поезију коју ствара.

– Тако своја осећања и мисли преносим читаоцима. Једно од мени емотивно најтежих дела је поема коју сам стварао две године, а тиче се самог рођења мог покојног брата близанца, његовог живота и школовања, завршетка Војне академије, његовог службовања, прво у Мостару до 1992. године. Годину дана касније заједно смо отишли на херцеговачко ратиште. У Зворнику смо провели шест месеци у Петом батаљону војне полиције. У рату 1999. године ја нисам учествовао, а он није доживео да се из њега врати. Мој брат Срђан је доживео судбину наших родитеља. Његова кћерка Срђана рођена је две месеца после његове погибије и никада није имала прилику да упозна свог оца. Ни наша мајка, ни отац нису запамтили своје очеве. Мајка је имала свега 20 дана када је њен отац погинуо на Сремском фронту, а деда из татине линије страдао је кад је наш тата имао годину дана. Бол остаје заувек у мени. Живим са тим, уз сећања и присећања, одласке на његов гроб, гледање његових фотографија и наше заједничке собе. То никад не умире – сигуран је Саша.

Уместо о умирању, размишљаћемо о животу и о начину да помогнемо да Саша оздрави и живи квалитетније него до сада.

Ушћански Дон Кихот, како га многи зову, не моли за помоћ, али је неће одбити, јер су финансијска средства његове породице изузетно скромна.

За све који могу и желе да помогну – објављујемо број његовог текућег рачуна код Банке Поштанска штедионица

200 49940955 59

или позивом на 064 203 2016

    М. М. Д.