Жртве остају и даље безимене и недоречене, места страдања неуређена, годишњице обележавања недефинисане и неодговарајуће, тумачење њиховог страдања неадекватно…
Сећање је повремени и тренутни акт буђења, разноврсних меморија – осећања и нешто што је најчешће изненадно и случајно. Спојено с културом, поготову једне болне – озбиљне, а скрајнуте и заборављене теме, као што су жртве рата, непримерено је и промашено. Сетимо се у животу свега и свачега. Нешто од тога сачувамо, нешто поново заборавимо до неког новог момента-тренутка.
Данас су жртве појам веома породичног широког спектра који се свакодневно шири: од злостављања, школског насиља, уличног, угрожених мањинских права до жртава политике, неодговорне власти, ратова…
Појам култура сећања у контексту неговања сећања на жртве страдале у планираним безумним ратним злочинима, у циљу истребљења једног народа, на примеру Срба, је неодговарајући и недовољан покушај. Јевреји су појам култура сећања први дефинисали, везали за холокауст који је синоним страдања Јевреја и прихваћен у целом свету.
После распада Југославије и пропасти идеје братства и јединства, Срби су се баш сетили својих жртава, жртава свесно заборављених, скрајнутих, уграђених у темељ државе армиран сплетом братства и јединства. Почеше да их извлаче, по потреби, из темеља пропале државе, невољно, не знајући шта да раде са њима. Требало их је ослободити од идеологије, али како се одрећи идеологије када се од ње добро живело? Требало их је вратити потомцима, народу али како и коме препустити контролу обележавања годишњица, уређења места страдања? Требало их је вратити вери, православљу, цркви, свештеницима, али зар нису до јуче били непријатељи народа? И требало је… требало… много тога на прави начин, конкретно учинити, променити, да би жртве добиле своје место спокоја и почивања у миру.
Уместо тога, појавио се чаробни појам, култура сећања. Испуни уста свима онима који је требало да ураде и омогуће жртвама достојно почивање у миру, пуно поштовања и пијетета. Ођедном, поче хорско понављање: „Култура сећања, култура сећања, култура сећања!“, које, верујем, најболније оџвања у гробовима жртава. Јер колико „ин“ и културно звучало онима који изговарају, покопанима и потомцима – не значи ништа.
Овако изражено поштовање и решавање проблема жртава ни на који начин не решава болну тему. Напротив. Култура сећања постаје параван, заклон за нови заборав. Употребом, изговарањем и сталним понављањем појма култура сећања, њихови актери, посебно политичари, мисле да су на најбољи начин апсолвирали и завршили однос према жртвама. И тако – из године у годину, од потребе до потребе. А жртве остају и даље безимене и недоречене, места страдања неуређена, годишњице обележавања недефинисане и неодговарајуће, тумачење њиховог страдања неадекватно.
Уместо културе сећања ми треба жртве да памтимо, да негујемо знање о њима, да их осветлимо новим нараштајима, да им вратимо изворно значење жртве, да их никада не заборавимо. А не да их се сетимо, најчешће према потреби. Памтимо их да се не би никада поновило.
Пример Краљева је очигледан пример и потврда овог размишљања.
У Краљеву се уочи сваког 14. октобра сетимо жртава немачке крваве одмазде по квоти 100 Срба за убијеног и 50 за рањеног Немца.
У Краљеву се уопште не сећамо око 500 жртава немачко-бугарске казне извршене, у највећем броју, 28. јуна 1943.
У Краљеву се не сећамо око 600 жртава немачке одмазде извршене на Аеродрому 1943. године.
У Краљеву се не сећамо, за сада око 400 жртава комунистичких злочина, ликвидација без суђења извршених на локацијама поред Ибра: бунар, немачки бункер и ровови, Попов поток на Ратарском имању, Немачко гробље, циглана Спасоја Ђаковића у Сијаћем пољу.
Култура сећања постоји и у Краљеву, али ми не знамо, не памтимо, не бојимо се.
Драган Драшковић
