„Сваки умрли човек оставља у живима своју тачну слику. Она живи са њима и умире када они умру“, порука је аутора романа
Промоција романа Милоја Радовића „Лептирова одбрана“ почела је песмом „Јабука“ која опомињућим стиховима говори о последицама ратова. Стихове ове песме написао је Милоје Радовић, а музику – Јадранка Јагличић.
На промоцију у краљевачкој библиотеци публика је могла да чује да роман „Лептирова одбрана“ који је објавила издавачка кућа „Прометеј“ – није само скуп ратних искустава о догађајима и људима са којима је аутор провео седам недеља у најстрашнијим борбама на Косову и Метохији 1999. године, на Проклетијама, „већ, пре свега, и изнад свега, књига о Човеку“. Књига је, како аутор каже, дуго настајала и сама је „бирала тренутак када ће се појавити“:
– Желео сам да се на овај начин одужим највише тим безименим, незнаним јунацима који су наставили да у свему буду, не спољашњи, већ унутрашњи хероји и то је оно што је на мене као писца оставило најјачу слику. Окружен таквим људима човек, једноставно, има исту ону улогу коју писац има у нормалним условима само што је сваки тренутак тамо другачији од овог стварносног тренутка – каже Милоје Радовић.
Погледајте ВИДЕО репортажу:
„Лептирова одбрана“ је роман о страховима и сновима, слабостима и храбростима књига, о човеку спољашњем, усмереном на то да у страхотним ратним условима сачува живот (тело), али пре свега о човеку унутрашњем, усмереном на очување властите душе, истиче рецензенткиња др Марија Јефтимијевић Михајловић, виши научни сарадник Институт за српску културу – Приштина.
– „Лептирова одбрана“ је, практично, антиратни роман, будући да је написан у славу живота. За протагониста аутор није узео истините ликове, већ их је у роман „уденуо“ тако што им је дао надимке и на тај начин је сачувао њихов прави идентитет. На основу онога што је представио, можда више фикцијом и имагинацион, него дословно историографском грађом, ми – заправо, разумемо да је то роман који има, пре свега, хришћанску димензију зато што настоји да представи човека као човека опроста, а не као човека осуде. То је једна од главних порука романа: да је човек онај који уме да сачува живот другога, а не да га уништи – истакла је за портал Круг рензенткиња др Марија Јефтимијевић Михајловић.
Она је у својој рецензији, између осталог, додала:
„Уметничка вредност романа огледа се првенствено у поливалентним слојевима значења, у могућности да се чита и доживљава на неколико нивоа, који нису међусобно одељени, већ су складно хармонизовани у јединствену идеју о човековом духовном узрастању у условима када је, не само тело, него и душа у опасности, у нехуманим и стравичним условима рата, која је симболично представљена као лептирова – одбрана (душе), односно као метаморфоза од гусенице до лептира… Свет овај као да од почетка почива на човековој за висти. Она је узрок пропадљивости људског рода. Није ново убијати људе! Ново је опраштати им. Убице су људи којима је теже него праведницима. Да бисмо их победили, морамо их љубити. Победа без љубави је смрт. Ништавило. Важно је бранити отаџбину, али је важније бранити небо које је отаџбина свих отаџбина. Сада су га запосели и бију нас из њега. Не виде наша жива лица, али виде наша умрла лица. Она која су они обеживотили.
То нам не даје за право да их убијамо. Убијајући их постајемо они, а љубећи их, претварамо их у нас. Заклиње нас да тако радимо. Заклиње нас да будемо унутрашњи, а не спољашњи хероји. Разлика између та два херојства је, пицац то непрекидно понавља, једина тачна мера између живота и неживота. Ко је прекрши осудио се сам. Биће жив, а нежив. То је најтежа казна за човека. (…)“, оцењује у својој рецензији др Марија Јефтимијевић Михајловић.
Промоцију је водила Ана Гвозденовић, а одломке из романа читали су глумци Краљевачког позоришта – Горица Динуловић и Предраг Павловић.
Лептирова одбрана садржи седам приповести у седам недеља о људима које је повезао, ородио раш, тај, Хераклитовски речено — отац свему и свему краљ.
Милоје Радовић (1955), библиотекар, писац за децу и одрасле, школовао се у Краљеву и Београду. Пре овог романа објавио је књиге за децу: Ливада моиа геге, Како се воли у шуми, Мале песме, Испричај ми свеш, Мала прича о великој Жичи, Кухињске песме и Продавци смеха. За одрасле је објавио књиге песама: Попис, Салата од славујевих језика, Кућни предео и приче и беседе о књигама Књига је огледало света.
Заступљен је у домаћим и страним антологија ма. Превођен је на енглески, руски, бугарски, јапански и македонски језик.
Аутор је бројних иновативних и креативних програма за децу. Написао је десет сценарија за анимиране филмове чији су аутори деца, а два су награ ђена на фестивалима у земљи и иностранству. По његовој књизи Мала прича о великој Жичи урађен је анимирани филм за децу.
За резултате рада у библиотекарству прогрл шен је за најбољег библиотекара у јавним библиотекама Србије 2010, а 2021. Библиотека „Др Душан Радић“ из Врњачке Бање доделила му је признање ,,Влада Беланијан“ за постигнуте резултате у библио текарству. Објавио је више од педесет стручних радова из библиотекарства у земљи и иностранству.
Милоје Радовић целог живота трудио се да живи у складу са порукама које су му за живота оставили родитељи „Тамо где иду речи, тамо иде и душа“.
М. М. Д.
